Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

Piše: Draško Ređep

 

Sada je kraj pjesme

Sada je moje slovo cijelo

Mak Dizdar, Uspavanka

 

Novi Sad

Najprije je, krajem februara 1966. godine, stigao poštom Kameni spavač. Vidim sad, na primerku tog prvog izdanja, posvetu i datum:


“Drašku Ređepu, Mak Dizdar, Sarajevo, 18. 11. 1966.”

Nismo se poznavali.

Ujesen 1990. godine, u Stocu, na izložbi posvećenoj Maku Dizdaru, u biblioteci koja nosi njegovo ime, video sam i svoje pismo, upućeno povodom, meni kasnije tako dragocene, pošiljke Kamenog spavača.

Tada sam, još, vodio u Letopisu Matice srpske rubriku kritike. Dugo je imala nasov prema knjizi Borislava Mihajlovića Od istog čitaoca.

Sad, kad listam bilo koje od mnogobrojnih izdanja Spavača, uvek se međutim, kao hrane detinjstva, radosno sećam onog prvog, sa crtežima H. Lukovca i vinjetama H. Kujundžića i H. Lukovca.

I još se sećam anegdote koju je, sočno, na onaj njegov neponovljivo usmenjački način, često pričao Husein Tahmiščić, o razgovoru Ćamila Sijarića i Maka Dizdara, u vreme kada se pojavio Kameni spavač.

Navodno se poznati pripovedač zainteresovao za Makovu novu knjigu. Otišli su u knjižaru. Ćamil je, najpre, utvrdimo, apsolutno prozaik, kako je knjiga tanka. Onda, prelistavajući je, zapazio, dakako najpre po ilustracijama, kako je u pitanju srednji vijek. I najzad, veliki radnik i autor čitave biblioteke romana i pripovedaka, upitao pesnika koliko ju je dugo pisao. Navodno je Mak odgovorio: “deset godina.” Tada je, kako se pamti, Ćamil, posve prostodušno upitao: “A što je onda nisi objavio prije deset godina?”

Poznata Molijerova priča u Građaninu plemiću o tome šta je to proza, a šta opet poezija, to jest stih, ovde je, doista, imala svoju savremenu varijantu.

Naime, uobičajeno je mišljenje u širokom čitalačkom frontu, da se pesme dešavaju. Da se jednostavno, i hitro, zapisuju.

Gotovo da niko ne mari za rad na pesmi.

U našim krajevima, pesma je, pre svega, morala da bude nalik na improviziju. Mnogo nesporazuma, dakako.

Mak mi je, uskoro, napisao ovo i ovoliko:

 

“Sarajevo, 17. III 1966.

Dragi druže Ređepe,

Zahvaljujem Vam na Vašoj informaciji da ste primili mog Spavača i da Vas je zainteresovao. U ovoj sarajevskoj gluhoti (daleko od duhovne i komercijalne magistrale Beograd – Zagreb – Ljubljana) takav glas zvuči prijatno i iznenađujuće – iskreno da Vam kažem. Naime, ja imam više sreće vani, u Parizu sam uvršten u jednu antologiju savremene svjetske poezije, u ČSR mi je izašla čitava knjiga, u Italiji me prevode, a eto, nisam mogao da nađem mjesta ni u Palavestrinoj pozitivističkoj antologiji! Izvinite na ovoj devijantnoj digresiji…

Kameni spavač, kao i većina zbirki, nažalost ima grešaka. Upozoravam Vas na 2 koje sam primjetio. U pjesmi Kolo bola, četvrti stih glasi: “Koliko greba od brega do brega”, a u pjesmi Brotnjice, strana 59. stih 7. glasi: “I kletve ove od klevetnika mnogih do klevetnika ubogih.” Vjerovatno ima i većih grešaka, a ja sam toliko ljut zbog toga da ne mogu da vodim “istragu“.
Srdačno Vas pozdravlja,

Vaš M. Dizdar“

 

Unekoliko me iznenadilo ovo javljanje. No, upravo tih dana, imao sam posve drukčije preokupacije. Branio sam doktorsku tezu, o Krleži.

Ali posle, i posle opuštanja, svakojakih, pročitao sam nanovo ove redove, i najpre uočio kako je u njima jezgra snažne skrupuloznosti.

Očevidno, ne mareći za nemar sredine Mak je dobro znao šta ima u ruci, u knjizi, u tom izdanju Spavača kod “Veselina Masleše“.

Već u majskom broju Letopisa Matice srpske, pod naslovom Poezija stećaka ili Mak Dizdar, pisao sam i ovo:

 

“Pesmom Gorčin, objavljenoj u Antologiji savremene jugoslovenske poezije Dragoslava Avramovića (1958.), Mak Dizdar je nagovestio jednu svoju nadahnutu pesničku mogućnost: korespodenciju sa nemuštim jezikom stećaka bosanske medijavale. Ta pesma, kako smo napominjali u LMS 1958. godine, inspirisano je ukazivala na Dizdarevu moć uživljavanja u apokaliptički svet kamenih spavača, na njegovu želju da u tom svetu prepoznaje sebe. Sad nailazi čitava jedna knjiga posvećena tom kamenog spavaču da bi pružila svedočanstvo o tome u kojim je sve razmerama Dizdar uspeo u prostorima ispunjenim miljevinom, starim zapisima, zagonetnim porukama davnih stoleća da pronađe sebe, svoj ponešto patetični, ali tako često proosećani pesnički znak. On je, očevidno, dugi niz godina proveo u prisustvu tih medijevalnih bosanskih spomenika pitajuću o tajni, i sad nailazi pred nas sa jednom slobodom, neću reći proizvoljnom interpretacijom tih nepoznatim, zaboravljenih pravednika koji svoj večiti san snivaju pod mramorima Radimlje i drugih čuvenih nekropola. Kao što je Miroslav Krleža Balade Petrice Kerempuha napisao i umesto čitavog niza generacija kajkavskih pisaca neostvarenih i zaboravljenih u mioliju provincijalnih prilika, tako je i Dizdar, evo, svoju apologiju tog sveta na koji podsećaju jedino reljefi ispisani kišom po poljima i grobištima Bosne, “zemlje hladne i gladne, posne i bose”, ispisao nerazdvojno od pomisli na neostvarenost onih mnogobrojnih molitvi o kruhu inosušnom, o čitavoj jednoj simbolici koju su stoleća pogasila i izbrisala sa tla Zemlje.

Dizdarevi mali zapisi o kolu, rukama, vremenu i daždu bez sumnje idu u red najčistijih lirskih trenutaka ove po mnogo čemu bogate sveske. “Trebalo bi opet naučiti da slušamo kako dažd pada pada”, kazuju ne bez nečeg ritualnog u glasu, ti zapisi koji ne znače samo povratak jednom svetu medijavalne simbolike, već istovremeno i povratak poeziji. Njegov vojnik Gorčin, koji je poginuo od boli nepreboli i koji zaziva Kosaru koja možda još postoji na “putevima gospodnjim”, prevazilazi tu etapu lirskog kazivanja za računvertikale u tom vremenu koga nema i koje pamti jedino ta fatalna, korozivna “kiša u mramorju”. “Od Drine do Ukrine i Save do Une i Sane do Rame i Neretve” traga to Dizdar za jednim ljudskim ostatkom, za pravednošću u vremenu kad se nad njim i nad čitavim tim svetom nadnosi sablasna, zlokobna pretnja:


“I neće dan imati moć sve do jednog dana

Sve do dana kad neće biti dana jer neće biti ni noći.”

 

Drevne reči, nestali simboli, pogasli pogledi, čitav jedan splet magičnih znakova podneblja koje jeste, oživeo je na stranicama ove knjige ne u ime egzibicionizma, već pre svega u ime nedeljivog kompletnog doživljaja vlastitog korena u tom moru trava i smrtnih junaka. O štitu koji štiti i u isti mak tišti, o sužnju koji se ne raduje i koji neka bude već jednom taj potonji sužanj koga dozivaju i zarobljenički zapis Milana Dedinca, o nadi koja je lekovita i večna, o tom magičnom razmirju koje se doziva kao fatalno odredište i fatalna služba, o slovima starim, bremenitim, ničijim, budnim i uzaludnim, Dizdar je kazivao uznosito i nujno, ne bez nekih trenutaka čistog , dirljivo naivnog divljenja. Kao što se i kaže u jednom njegovom zapisu on vidi da bi se divio i da bi zadivljen i zapanjen zastao pred prizorom nepravedne smrti, zlokobnog znaka nestajanja. Pred vremenom on opet zastaje sa pomislima o tom istom vremenu zabrinut i neveseo: Jer vremena ima još tako maloi vremena neće više biti. A pred nepoznanicom budućeg vremena stoji lirik tih Dizdarevih kamenih stećaka kao pred neizvesnošću koja tišti i ostaje posle svega: “gde je slovo ono što će da se zgodi?”

Ostvarene atmosfere, tananog jezičkog osećanja, iznijansiranog sluha za drevna vremena kojih više nema i koja su se iskazala tako stegnuto, ponosna na svoju ćutljivost i štedljivu poruku, Dizdarevi zapisi svakako su jedinstveni u našoj savremenoj poeziji. Njihova melanholičnost, njihova dečački naivna zagledanost u bezdane prostore bosanskih medijevalnih stoleća, njihova sbosobnost, najzad, da otvaraju nove mogućnosti i nove prostore, to su vrline koje oni pronose sobom tako diskretno, tako nepretenciozno. Opsedantne teme njihovih lirskih sadržaja svakako pokazuju da Mak Dizdar ni slučajno nije na jednom izletničkom pohodu u svet tih bosanskih mramorova kojima je Krleža svojevremeno posvetio niz svojih nadahnutih esejskih stranica, a Vuk Krnjević ciklus svojih poetskih opservacija. Pesnička sudbina, voleo bih da tako bude, ovog pesnika, ovog Maka Dizdara nedvosmisleno je upravljena ka još potpunijem, kompleksnijem saživljavanju i prožimanju sa tim starim znacima koje pokušava da odgonetnemo, a oni sa svojim zagonetkama i svojim pitalicama vladaju tako suvereno i dalje.

Naglašeno osećanje za pitoreskno, za neobičan obrt, za efektnu poentu, nema sumnje, ustupiće mesto drugoj i drukčijoj vrsti interesovanja, a napor za dubinskom projekciom bića, u još većoj meri krunisam plemenitim rezultatom.

Ova knjiga, tako je očevidno, rađala godinama, i ovako slojevito komponovana, raznovrsna, štedra, asocijativna, podstrekačka tako orno ustupa bogate margine svojih stranica onom čitaocu koji je saučesnik, sabrat, nastavljač pesnikov. Njena prividna rastresenost i njena tobožnja inkoherentnost samo su spoljašnji znaci jedne unutrašnje dinamike i jedne sopstvene koherentnosti, a njen ritam, premda negde nepotrebno poređen isključivo zvučnom sloju, pokazuje bogatstvo iza kojeg stoji intimno poznavanje, pouzdan utisak, čista mera poetičnog. Imaćemo, ne sumnjam, zadovoljstvo da se u budućnosti susrećemo sa novim izdanjima ovog brevijara koji spaja kompleksnu bogumilsku problematiku sa pomislima moderno organizovanog čoveka.

Tad, nadam se, svakako i bez nekih gnevnih i nepotrebno polemički intoniranih referencija u beleškama na kraju knjige.“

 

Kada se majski Letopis pojavio, bio sam u Svjetskom Savezu, dugo, zajedno sa Blažom Šćepanovićem i Živkom Čingom. Ni Blažo ni Živko nisu više među živima. A upravo sam s njima, dobro se sećam, na obali jezera Cevan, u Jermeniji, dugo ragovarao o Spavaču kojim sam, tad, bio impresioniran, veoma.

Što se tiče Makove opaske o Palavestrinoj Antologiji srpske i hrvatske poezije, čini se da preosetljiv i zaboravljen često u ondašnjoj sarajevskoj književnoj klimi, nije bio u pravu. Naime, ta Antologija nikako nije “pozitivistička“. A u vreme njenog nestanka, on nije još napisao sjajnog Kamenog spavača.

 

Novi Sad

Kada se danas listaju časopisi i novine te iste 1966. godine, može se primetiti kako je bezmalo čitava sezona bila u znaku Kamenog spavača. Čitalačka sezona dakako.

Pisali su o Spavaču Miodrag Drugovac, Vuk Krnjević, Mirko Miloradović, Aleksandar Petrov, Predrag Protić, Nenad Radanović, Stevan Tontić i drugi.

Zatim, u 1967. kritičari su takođe često pisali o Spavaču.

U nekoliko, Spavač je postao test.

Navikao na rub stola, prećutkivanje, otklon, ne samo rukom u zadimljenim našim kafanskim prostorima, Mak je verovatno bio i iznenađen, a i intimno ogromno srećan.

Zna se da se Mak u mnogobrojnim ili čak malobrojnim situacijama ponašao naizgled nepomično, okrenut unutarnjem pulsiranu.

Njegova pisma, u kojima je katkad zapravo razgovarao sa sobom, ili pak sa nekim ko mu je bio veoma blizak, sve to otkrivaju neodložno, razdešeno.

Nije o tome govor.

S vremena na vreme ispod epitela nepomičnosti, u Makovu slučaju je izbijao pravi pravcati katarakt rečitosti. On, uzdržan, veliki mag reči, najednom je bio bezmalo pustopašan, razvijoreno oslobođen, drukčiji.

Ja ga još uvek nisam poznavao.

Ali, kanda, već sam iz tih prvih pisama slutio da je jedan od onih pisaca koji daleko više i značajnije dobijaju na ceni, na važnosti ukoliko ga duže i bolje poznajemo, čitamo, prihvatamo.

Mak se teško otkrivao.

Naviknut na večita ograničenja malenih naših sredina, zidove kafkijanskog kraja, nije verovao u spontanost. Nije više ni smeo da poveruje u postojanje tzv. konkretnih čitalaca. Možda i o tome svedoči ovo njegovo pismo:

 

“Sarajevo 18. 9. 1966.

Poštovani i dragi druže Ređep,

Moram u prvom redu da Vas zamolim za izvinjenje. Putovao sam i ljetovao te sam tek nedavno među ostalom poštom pronašao Vaše pismo pa je moj odgovor došao ovako kasno. Vjerujte da mi je zbog toga veoma neugodno, naročito zato jer ste Vi onako brzo, bez ikakve rezerve, oduševljeno i savjesno pročitali moju knjigu. Trebao bi prvo da kažem: znalački, ali je bilo veoma važno da istaknem i one prve elemente  koji su po mom mišljenju veoma važni kao pretpostavka za valjan pristup djelu savremenog pisca (čime jedan kritik ostaje na jedan način nešto kao koautor kreacije). Logično, da ne kažem: “pravo i pošteno” da se i ja do kraja razgolitim u duhu takve čiste iskrenosti. Da, živa je istina – Vi ste zaista u svojoj analizi ušli pod moju kožu, u moj najtaniji mikrocijest, u fokus mojih fundamentalnih poetskih ideja. Time je potvrđena moja koncepcija i moja knjiga nije više bila samo moje djelo! Fanatik bi rekao – ukazao mi se prst božiji. Poslije Vašeg teksta činili su mi se svi tekstovi koji su došli i koji će doći sasvim nevažni. To osjećanje drži me i danas – šesnaestak osvrta, kritika i eseja (i jedan pamflet) kao da i ne postoje u stvarnosti i mojoj svijesti.

Ova moja neevazivna ispovjest mogla bi da se učini kao nekakvo žovijalno ćaskanje ili čak kao nekakav nekritički, stupidni nastup izgubljenosti. Međutim, ja sam siguran u svoje znanje vrijednosti riječi (nastojim da ih uzaludno ne rasipam!) i baš ta činjenica ovoj mojoj emfzi daje pravi značaj.

Sve ovo što sam rekao ne znači dakle da sam ponesen samo jednom vrelom impresijom. Svejstan sam (i pored otvorenog angažovanja za Kamenog spavača u koje je nagovještena štedno budućnost mog djela) da je kritik uočio i ozbiljne nedostatke moje knjige – samim tim što je upozorio na izvjesne mogućnosti koje ona nije ispunila. Bolno je za mene to da sam i ja znao te nedostatke a nisam mogao da ih prevaziđem (i ne znam da li ću moći ikad). Sama ova objekcija nije više ni malo bolna!

Najdraže ih Vaše kritike, dragi druže Redžepe, jeste za mene zapažanje da ja u svojim poetskim traganjima i snima nisam išao za istorijskom identifikacijom nego sam htio da nađem svoj ontički identitet. U historiji postoji mogućnost isticanja jedinstva vremena i vječnih problema čovjekove egzistencije bez obzira koliko ona ulazila i u područje čiste eshatologije. Priznajem da je postojala opasnost da izvjesni istoriografski elementi druge poezije, ali sam sretan što sam dobio pravu potvrdu da sam takvu opasnost prebrodio. A da bih to uspio morao sam da uložim ogroman napor baš u proučavanju same istorije. Ako sam možda u faktografiji negdje i pogriješio, ili bio nesiguran, znam sigurno da sam bar izbjegao svim istorijskim anahroizmima (u čemu nije uspjela nažalost simpatična i neumorna Desanka Maksimović). Koliko je teško ući u duh naše prošlosti najbolje to osjećaju naši medijevalisti. Oni se teško oslobađaju nacionalne romantike i raznih nacionalističkih laži, a liričarima još i laže! Od tereta raznih ekstremnih balasta teško pronalaze čovjeka, sebe! Dakle, ljudski identitet.

Dobio sam antologiju druga Radojičića i mnogo mu zahvaljujem na pažnji. Ja već niz godina pratim njegov izvanredno važan i interesantan rad, pročitao sam sve njegove knige do kojih sam došao i one su mi pomogle da se bolje snađem u našoj medijevalistici. O Antologiji stare srpske poezije biće objavljeni prikazi u Životu i Oslobođenju, a jedan od njih pišem ja. Ako Vam to nije teško – molim Vas pošaljite mi adresu druga Radojičića. Želio bih ga zamoliti za saradnju u časopisu Život i to na konkretnim temama – o srednjevijekovnoj pismenosti (i književnosti koje ima manje) u Bosni i u Humu, koju je on predavao na univerzitetu i koju po mom mišljenju najbolje poznaje u našoj zemlji. Pored jednog opšteg pogleda i pregeda dolazi u obzir i obrada pojedinih spomenika (originalnih i prevodnih).

Srdačno Vas pozdravlja, Vaš

Mak Dizdar“


Posle je, u februaru 1967. godine u Matici srpskoj, u Novom Sadu, Maku uručena Zmajeva nagrada za poeziju. Znam da smo, između ostalih, u žiriju bili Boško Novaković i ja. I da smo, u besanoj noći posle dodeljivanja nagrade, skitali, i na Tvrđavi i u Novom Sadu. I da smo, negde pred zoru, svratili kod Božidara Kovačeka.

Začudo, Kovačeci su bili budni.

Za dan-dva rodila se mlađa Kovačekova kćerka Jelena.

Po Jeleni pamtim kada je to Mak dobio Zmajevu nagradu.

 

Stolac

Mak me je u dva maha vodio u Stolac, rodni svoj grad.

Oba puta bila je blaga, rana jesen, Bregava je tekla, nebesa su bila plava, romantično uznesena. Begovina sa kućama Rizvanbegovića, treperila je u svojoj dovršenosti, i druge su vode tekle, šipak je sazrevao, a Mak je neprestano ponavljao Homera: “U grudima mi nestaje srca…”

Tek mnogo godina kasnije sam primetio da mu je do tog fragmenta Odiseje veoma stalo, uzeo ga je i za moto knjige Modra rijeka.

Maka je tih godina, ili, ako hoćete, tih jeseni, okupirala tema Polifemovog oka, svemoćnog. Onog koje ga vidi i koje ga progoni. Polifemovo oko, kao ono kasnije njegova Modra rijeka, videlo je i ispod stvari i iza ovog našeg života.

Smrt ko teška sjena prati me odavno.

Radimlju sam doživeo u sumrak, opet sa Makom. Svetleli su stećci poslednjom onom svetlošću, rastureni na dve strane, na dve vode, kako se kaže, posle onog austrijskog druma.

Mak nije tumačio stećke, niti opisivao begovinu.

On je, ponajviše još, ćutao, u međuvremenu me upozoravajući na poneki detalj.

Ujesen 1990. išao sam istim tim Makovim putem, od Begovine, od Rizvanbegovićevih, sa Jasminom Musabegović i mladim Musabegovićem, sinom.

Vreme je takođe stalo.

Hodali smo tiho, šipak je isto bio zreo, vode su tekle, ploče su na onim starim krovovima stajale stameno i nepomaknuto, grozdovi na lozi, visoka gradina na levoj strani.

 

Nije bilo Maka.

 

Samo je to ćutanje, uz Bregavu, bilo veoma nalik na ona Makova ostrva čiste koncentracije, možda velike rasejanosti. Zna se, međutim, da je rasejanost vazda beleg unutarnje pažnje.

Epitaf našoj sveopštoj prolaznosti.

 

Dubrovnik

U Dubrovniku smo, tog ranog proleća, spavali u Domu penzionera, novopodignutom, još polupraznom.

Nije bilo još ovo vreme: otvoren je bio samo hotel “Imperijal“. No, bio je prepun.

Bilo nas je četvoro: Ico, Nata, Mak i ja.

Rano ujutro, pre svih nas, ustao je Mak.

Kao sad vidim kako, već sasvim rasanjen, Mak sedi. I puši.

A to kako je Mak pušio (Etna koja rasila, iz tišine svoj već ledeni pepeo), takođe je veoma komplementarno čitavom njegovom biću dugih cezura, ćutanja bez mere, škrtih onih reči koje su potmulo, posve iz dubine daha, nailazile, s vremena na vreme.

Često, na razglednicama i u pismima, Mak je sebe tako slikao; tako i crtao.

U oblaku dima, spokojno nespokojnog, i još sa svim mrljama pepela koji nailazi odozgo.

Kao ono na terasi onog staračkog doma dubrovačkog.

 

Pula

Istina, neće svi dolaziti u jesen.

Dragan Velikić, Via Pula

 

Tih novembarskih dana 1968. Pula je bila kao napuštena gradina. Vonj hladne istarske kiše, studena soba u “Rivijeri“, knjižare sa starim izdanjima, nešto prolaznika, u žurbi.

I Mak i ja na književnoj večeri, u drvenoj istarskoj dvorani.

Posle, sećam se, bilo je ugodno i toplo u kući Tatjane Arambašić. Čitav jedan naglo probuđeni svet.

Sećam se i sada nekih opaski profesorke Ivezić.

Vreme je isto bilo neizvesno.

Sve kao na stranicama romana Dragana Velikića Via Pula: “ulice prestaju da budu razglednice, ali u tim sumornim jesenjim kišnim popodnevima sve neočekivano postaje nalik na davninu.” Niču stari natpisi na uglovima ulica, tišina odustajanja potpuno ukida turistički šareni pano letnje Pule.

Jednostavno, Pula se vratila sebi.

Maku je veoma prijala ta tišina u kojoj ona pulska, italijanska i austrougarska kob sašaptava se sa saputnicima namernicima, sasvim izbliza.

Prošlost se tako lako briše, napominje junak Velikićevog romana.

Međutim, u odnosu na tadašnja Makova raspoloženja, pre bi se moglo ponoviti za Dušanom Matićem koga je, uzgred, kao uostalom i Miodraga Pavlovića, u srpskoj poeziji izuzetno poštovao, kako prošlost dugo traje.

Putovali smo, preko Raše, autobusom do Rijeke. Posle, vozom do Zagreba.

Dugi razgovori.

U Raši, u okružju onog malenog, zatvorenog trga, uz kafu, prvi put mi je govorio kako namerava da napiše Modru rijeku. Da baš tako, odmah je govorio o njenom naslovu. Manje o strukturi.

Dragan Velikić je roman napisao kasnije, objavio ga je 1988. Mak nije mogao da zna za njega.

Međutim, u osnovnoj metafori o gradu begunaca, preuzetoj još iz Kalimaha, čitavo to privremeno izbeglištvo Maka Dizdara kao da je, takođe investiralo u ukupnu sagu o gradu koji je imigracion jednako toliko koliko i emigracion.

Na onom prvom primerku Kamenog spavača, baš u Puli, veli en passant, Mak je zapisao:

 

“I ne znam da li da vid vidam

Il neke nove vidike da zidam?”

Ima i datum: Pula, 13.11.1968.

 

Tih godina, Mak je često putovao.

Kao da je odgađao, neprekidno, stvarnosni doticaj sa Sarajevom koje je, kako sam ja odavde video, bilo drukčije.

Od boema pesnik Mak je postao laureat.

Tada se, po pravilu, mnogo šta otkrije.

Pula, mesto azila tolikih izgužvanih, autentičnih, dobro uočenih likova Velikićevog budućeg romana, samo je unapred, ali i od početka, trajala kao adresa utočišta.

Grad begunaca, rekao bi Kalimah.

 

Struga

Znatni venac struških večeri za Modru rijeku dobio je u avgustu 1969. godine.

Bio je prvi jugoslovenski pesnik s tim priznanjem koje je, tada, kanda je po pravilu bilo namenjeno autorima stranih književnosti.

Iz koje je, još, bilo po propozicijama povezano sa jednom pesmom, konkursnom, još neobjavljenom.

Nema više Aca Šopova koji bi o tome mogao da pripoveda kao i ja, nije u žiriju, u kome smo i nas dvojica bili, išlo je sve bez galame, a i najave mogućeg skandala. No to je druga priča. Kao da je, po nekom nepisanom pravilu, Zlatni venac te godine bio rezervisan za jednog poljskog pesnika koji je, hitro, napisao nekoliko geografskih pesama u kojima se, dakako, spominjala bezmalo ukupna toponomastika Ohridskog jezera i njegovog okruženja.

Bilo je više nego budno, žiri je bio internacionalan.

Mak se, međutim, ponašao čitavo to festivalsko vreme kao da se to apsolutno njega ništa ne tiče. To je svakad dobro znao: imao je u ruci najjači adut: Modru rijeku.

Posle, 16. 9. iste godine, na Radničkom univerzitetu u Sarajevu, pred prepunom dvoranom, Mak je kazivao Modru rijeku. O Maku smo govorili Čedo Kisić i ja.

Mak me je inače, upoznavao na putovanjima, a i u Sarajevu i Stocu, sa mnogobrojnim ljudima. Neki od njih su postali moji prijatelji.

Međutim, taj sarajevski boravak 1969. drag mi je osobito iz toga što sam upoznao Mersada Berbera, u nekadašnjem “TNT-u“.

Tada sam uzeo njegove rane crteže, odmah potom objavljene u časopisu Relations, za 1969. Bio sam glavni urednik, tada i sve do 1972., koredaktori su bili Predrag Palavestra i Žika Lazić.

Mersadovi crteži blistaju u tom sada posve retkom broju časopisa koji su izdavali srpski PEN i Udruženje književnika Srbije, srebrno, magično, svi od čiste slutnje.

Kasnije, Odjek je objavio tu moju reč, pod naslovom Uznositi ritam, u oktobarskom broju 1969.

Još kasnije, u junskom terminu 1972., tekst je prenet u Životu, koji su tad uređivali Alija Isaković, Vojislav Maksimović i Ivan Kordić.

Tim povodom u Oslobođenju, komentarišući čitav taj Makov broj Života, Kasim Prohić je imao skroz negativne reference. Dakako, pisao ih je budući autor knjige o poeziji Maka Dizdara.

Ne mari.

Nekoliko godina kasnije, našli smo se u žiriju Goranove nagrade Nikola Milošević, Kasim Prohić i ja. Nagrada je, zna se to dobro, dodeljena jednoglasno Grobnici za Borisa Davidoviča Danila Kiša.

Kasim i ja smo razgovarali i o tom mom prigodnom govoru o Modroj rijeci.

Nemam primedaba.

I žao mi je što ne mogu da nastavim razgovore započete u zagrebačkom “Splendidu“, na Zrinjevcu. Zakasnili smo i na avione, i tako to.

I govori i neke kafane imaju vlastite sudbine.

 

Novi Sad

Tog 14. juna 1971. spremao sam se da idem u Beograd. Bilo je to vreme kada smo Petar Čačić, Miloš I. Bandić vodili emisiju Lektira na beogradskoj Televiziji. Bio je na mene red. I trebalo je da, tog dana, govorim o Modroj rijeci, Makovoj knjizi pesama, u izdanju sarajevske Svjetlosti.

I neposredno pred odlazak iz kuće, javio se telefonom Radovan Popović: “Mak je umro.”

Otišao sam u Beograd.

Umesto o najnovijoj knjizi Maka Dizdara, govorio sam o ukupnoj njegovoj ličnosti pesnika.

Još sam govorio i o posveti na jednoj Makovoj knjizi. Onoj koja se, pod naslovom Poezija, u izdanju “Veselina Masleše“, pojavila negde 1968.: “Na dnu smrti boje će biti bolje.”

Znaju oni koji još umeju da pamte, Mak je pisao pisma, duga, usamljenička, hipersenzibilna.

Zna se i da je na moju adresu uputio više od trideset tri sarajevska epistola.

Samo sam prve dve otkrio za javnost.

Ima vremena za ostale.

Meuđutim, za mene Mak kao da je i dalje bio neposredno živ.

Naime, tek kroz dva dana, 16. juna iste te 1975. godine, primio sam Makovo poslednje pismo.

Pisano kao s onog drugog sveta. Poznati slučaj zvezde koja emitira svoju hladnu svetlost, ali u biti itekako ezoterične, i posle vlastite smrti.

Pismo je dugačko, očajničko, izravno. No, nije oproštajno, ipak. Računa se itekako u njemu sa nastavljanjem, sa životom.

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.