Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

Piše: Ivan Milenković

Manfred Mitermajer, Tomas Bernhard. Biografija. Nojzac, Novi Sad, 2016.

 

 

Na poleđini novosadskog izdanja Mitermajerove biografije Tomasa Bernharda, izdvojio je izdavač autorove reči: „Bernhardova literatura se ne može razumeti bez dovođenja u vezu s biografijom – ali Bernhardova literatura se ipak ne može objasniti biografijom“. Na prvi pogled sve je u redu. Ako, dakle, poznajemo Bernhardov život, ako pred sobom imamo iscrpan životopis jednog od najvećih pisaca dvadesetog stoleća, onda ćemo, sugeriše životopisac, razumeti i njegovo delo. Prva implikacija je, dakle, da se tajna Bernhardovog dela (razumevanje) nalazi izvan tog dela, u piščevom životu, a da je životopis tu kako bi nam pomogao da tajnu prozremo. No, čak i kada provalimo šifru, kada se, životopisu zahvaljujući, dokopamo ključeva tajnih odaja, to ipak neće biti dovoljno da nam nesvakidašnje Bernhardovo delo i objasni. Implikacija je, ovoga puta, da objašnjenje – sve i da smo delo razumeli – leži negde drugde, da je u rukama neke druge discipline: teorije književnosti, na primer, psihoanalize, ili čega već. Problemi, međutim – problemi s kojima se suočavaju svaka biografija i svaki biograf – počinju upravo na ovom mestu: šta je to u životu pisca što bi nam pomoglo da razumemo njegovo delo i o kakvom razumevanju, uopšte, govorimo?

Ovde bi odmah valjalo zaoštriti dilemu. Da li o fudbalu znamo više kada pročitamo (odličnu) biografiju Zlatana Ibrahimovića, da li, sada, u njegovim majstorijama uživamo više nego ranije? Odgovor je lak: naravno da poznavanje njegove biografije ništa ne doprinosi, niti oduzima, uživanju u njegovoj igri. Ali ako je odgovor u slučaju Ibrahimovića lak, zašto nam je, kada je Bernhard u pitanju (ili Proust, ili Joyce, ili Knausgaard, ili Van Gogh…) tako težak i tako malo samorazumljiv? Kakvi nas motivi, kakve nas magijske pretpostavke, pokreću da živote umetnika smatramo konstitutivnim za njihovo delo, a živote fudbalera, tenisera, ili, recimo, kuvara – ne, ili barem ne u određujućoj meri za ono čime se bave? Šta se, uostalom, događa ako perspektivu preokrenemo? Verujemo, s pravom, da je (auto)biografija zločinca, poput Alberta Špera, takođe konstitutivna za razumevanje njegovog zločinjenja, kao što je to, recimo, i život masovnog ubice, pukovnika Ljubiše Beare (videti Preporodov Journal br. 198-199, str. 22-23). Verujemo da ćemo u njihovim životima pronaći odgovor na pitanje šta ih je gurnulo u zločin, da će nam neki detalji zaista ukazati na to kako je i zbog čega neko postao Adolf Ajhman, a neko drugi nije. Ipak, ako se zločin ne da razumeti bez motiva – a biografija pruža motive – u slučaju umetnika, nisu bitni motivi zbog kojih je postao umetnikom (zlostavljao ga otac, žudeo za slavom, mučila ga latentna homoseksualnost, pisanjem se spasavao od ludila, umalo ga nije ubila tuberkuloza, patološki je lažov… ništa od toga, niti bilo šta drugo, nije bitno), već nas zanima samo i isključivo njegova umetnost, njegovo (zlo)delo. Bernhardov odnos prema dedi, na primer, bitna je kao književna, a ne životna činjenica. Isti taj odnos, do tančina ispitan u biografiji, tek je drugi tekst koji o autobiografskim Bernhardovim romanima ne govori ništa. Ili, da vratimo Mittermayeru lopticu: ništa bolje ne razumemo Bernhardov roman Dete, u kojem pripovedač govori o ljubavi prema svome dedi, ako znamo kakav je odnos s dedom imao Tomas Bernhard. Ustina romana u romanu je samom. Istina zločina, pak, može se pronaći u samom životu zločinca. Ajhmanova će biografija ukazati na eksplozivnu smesu banalnosti, naučene poslušnosti, podavanje nacističkoj zaumnoj propagandi. U oba slučaja, međutim, i u slučaju velikog pisca i u slučaju zločinca, delo dolazi pre biografije. Bernhardove biografije ne bi bilo da nije bilo njegovog dela, kao što nikoga ne bi bilo briga za Ajhmana da čovek nije prilježno učestvovao i značajno doprineo usmrćivanju miliona ljudi. Pre će biti da (zlo)delo osvetljava život, a ne obratno. Za razumevanje Bernhardovog dela, međutim, za njegovo objašnjenje, biografija je savršeno neučinkovita. Ne postoji ni jedan jedini red Bernhardovog dela za koji bi nam, da bismo ga „razumeli“, bila potrebna Bernhardova biografija. Pa, ako je već tome tako, čemu biografije?

Verovatno ne bi bilo preterano pogrešno reći da biografije eksploatišu tabloidnu radoznalost, neizdrž koji komšinicu tera da zine od napora pokušavajući da prokljuvi ko nam, pak sada to dolazi u goste, jedino što je ovde reč o slavnim likovima, a ne o rođacima. Nešto složeniji odgovor bio bi da je biografija žanr po sebi u kojem se, kao i u književnosti samoj, ogledaju manje ili više vešti pisci. Pa će tako vešt životopisac i od najdosadnijeg života napraviti uzbudljivo štivo – onako, otprilike, kako je Flaubert od dosadne madame Bovary stvorio čudo – dok će onaj manje vešt da upropasti i najuzbudljiviju pustolovinu. Recimo da je Mittermayer uradio značajnu stvar, ali nije uspeo da bude na visini Bernhardovog dela, niti njegovog života. Za delo je razumljivo: ko bi, uopšte, mogao biti na visini tog samosvojnog, velikog pisca? Život je, međutim, nešto drugo.

Život Tomasa Bernharda je, ako se već igramo tim mogućnostima, na visini svoga dela: nepodnošljiv je i okolini i sebi onako, otprilike, kako je i sebi i okolini nepodnošljiva većina njegovih junaka. Briljantan je, kao i dobar deo njegovih junaka, i gotovo isto toliko nesrećan. Za razliku od njegovih junaka, međutim, on ume da bude zabavan i duhovit, ali i sitničav, prek, zlonameran. Utoliko bi se, za one kojima to nešto znači, moglo reći da je Bernhardovo delo svojevrsni otisak njega samog, ali iz te evidencije, opet, o samom delu nećemo saznati ništa više, nego pre čitanja biografije. U minucioznom biografskom radu – to se Mittermayeru mora priznati – životopisac je rekonstruisao život velikog pisca, na nekim mestima do u detalj, i svaku je svoju tvrdnju debelo potkrepio dokumentima i svedočenjima, u tolikoj meri, čak, da količina informacija unekoliko smeta čitanju. Mittermayerova biografija spada u analitičke, za razliku, recimo, od romansiranih biografija, ili od Bernhardove biografije koju potpisuje Miguel Sans, a koja ne nastoji da rekonstruiše život u vremenskom sledu, niti previše vodi računa o činjeničnoj potkrepljenosti. Ali ako insistiranje na činjeničnoj utemeljenosti na nekim mestima usporava čitanje, na drugim mestima upravo ta minucioznost dovodi gotovo do briljantnih književnih efekata. Recimo, kada autor navodi svote koje Bernhard troši na kupovanje kuća, imanja, nameštaja, automobila, sve te cifre sa mnogo nula iznenađujuće živopisno stvaraju sliku čoveka više nego što nam prenose informacije o njegovoj nepromišljenoj želji za posedovanjem stvari uglavnom nepotrebnih bilo kome, a njemu najmanje. Na ovom se mestu suočavamo sa onim što nam dobre biografije mogu doneti: ako se čitaju kao zaseban žanr, a ne kao most ka nečemu drugom – kao što je saznajna strana književnosti od sekundarnog značaja u odnosu na iskustvo čitanja – ako se, dakle, tekst čita kao priča o Tomasu Bernhardu, a ne kao izvor informacija o Tomasu Bernhardu, ili kao ključ za razumevanje njegovog dela, onda biografija izlazi iz sebe same i postaje vredna napora koji je u nju uložen. Upravo su takvi momenti u ovoj knjizi najbolji i najdragoceniji.

Bio je Bernhard zavodljiv lik kojem je teško odoleti, svoj nepodnošljivosti uprkos, pa ni biograf nema potrebe da mu, u ime nekakve objektivnosti, odoleva. Najbolji je Mittermayer na onim mestima gde se prepušta Bernhardu i gde ga ovaj „vozi“ onako kako „vozi“ i svoje likove, pa su epizode u kojima Bernhard sadistički maltretira velikog izdavača Surkampa Siegfrieda Unselda, upravo epske. Bernhard, naime, postaje autor najveće nemačke izdavačke kuće u vreme kada je već slavan pisac i odmah dobija veoma „masne“ honorare, ali sledeći ritam sopstvene inspiracije nije u stanju da isporuči nijedan rukopis na vreme, odnosno da ispoštuje ugovor. Kao njegov dobri anđeo i vrag, u isto vreme, pojavljuje se Siegfrid Unseld. Rađa se među njima dvojicom čudno, bizarno prijateljstvo (kao da je s Bernhardom bilo šta moglo biti nebizarno), u kojem Bernhard uvek i dosledno igra sebe, dok je Unseld tu u najrazličitijim ulogama koje bi se, s malo preterivanje, mogle ovako poređati: prijatelj, poslodavac, intimus, otac i majka, ljubavnica i kućna pomoćnica, lični Bernhardov dostavljač pizze. Kada Unseld, tri meseca posle prekoračenja roka, stidljivo skrene Bernhardu pažnju da bi, eto, ako nekako, ipak mogao da preda rukopis, Bernhard se, umesto odgovora, silno obraduje što se Unseld javio jer eto mu je baš zatrebao miliončić za renoviranje kuće, pa bi lepo bilo ako bi Unsled mogao to da mu uplati. Kad Unseld oprezno pita zarad čega bi mu dao novac koji mu je već isplaćen, Bernhard će bezobrazno primetiti da je Surkamp prebogata kuća, da na njemu zarađuju basnoslovne sume i da je sasvim u redu da on dobije te pare. Završavali su se njihovi razgovori u ljubavi i ljutnji, vikom ili prijateljskim rečima, ali veliki urednik Unsled nikada nije odustajao od Berrharda znajući vrlo dobro da radi s genijalnim piscem.

Ništa manje nisu uzbudljive i zaumne epizode s Bernhardovim ženama i muškarcima, premda biograf tu ne zadovoljava čitalačku radoznalost koju Bernhardov intimni život nudi. Naravno da će Bernhard da živi sa ženom dvostruko starijom od sebe, naravno da će ga privlačiti udate žene – od kojih će, razume se, da pobegne glavom bez obzira čim se razvedu – a, kako stvari stoje, ni muškarce nije odbijao. Razume se da je u svojoj žovijalnosti, odbojnosti, zavodljivosti, ludilu, u svojoj potrebi za samoćom potpuno fatalan gotovo svakome ko mu se približi, ali stiče se utisak da ništa od toga njemu nije bilo toliko važno i da je, možda, jedina stvar u kojoj je do kraja uživao, bez koje nije mogao, bilo upravo pisanje.

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.