Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

Piše: Vladislava Gordić Petković; foto: Robert Gojević

Kristian Novak: Kristian Črna mati zemla, Književna radionica Rašić 2017.

Kristian Novak: Ciganin, ali najljepši, Književna radionica Raši 2017.

 

Sa samo dva (od ukupno tri objavljena) romana koji su strelovito dospeli u žižu čitalačke pažnje, ovenčani nagradama, široko medijski predstavljeni i pretočeni u druge forme (teatar, a u perspektivi i film), Kristian Novak postavio je važna pitanja u savremenoj prozi, pitanja koja nisu mogla tek tako ostati ušuškana u one primamljivije, senzacionalizmu i dnevnoj kritici podatnije tematske nizove u koje spadaju migrantska kriza, maloletnička delinkvencija ili nasilje nad manjinskim grupama.

Ne samo da se pozabavio socijalno i psihološki osetljivim temama –  od zlostavljanja i disfunkcionalnih porodica do mentalnog zdravlja i redefinisanog poimanja intime – ne samo da je dirnuo u sve manje pristupačan unutrašnji svet marginalaca i izopštenika, nego se i dotakao elementa koji u regionalnoj prozi retko prepoznajemo – ekologije. Novakova tema-ponornica su poremećene ravnoteže u odnosima čoveka i prirode, stanovnika jedne zajednice i njenog fizičkog okruženja; romani ovog autora teško da mogu biti deo književnog cli-fi korpusa, odnedavno zastupljenog i popularizovanog u kurikulumima na Zapadu, ali je za prisustvo ekološkog više nego dovoljan dokaz to što govore o interoperabilnosti različitih izazova, različitih istorijskih, ekonomskih, političkih i demografskih neumitnosti koje surovo zagađuju male ljudske priče Matije, Nuzata, Milene, Franje, Sandija. Baveći se raznovrsnim higijenama uma, temama krize i pobune, identitetskih rasapa i nestabilnostima mikrozajednice o kojima danas književnost možda zamorno mnogo raspravlja, izgleda da propuštamo da se upitamo šta će i kako sačuvati vazduh, vodu i tlo, tako neophodne da nastanu narativi. O potrebi za čistoćom jednog okruženja valja misliti u ključu imaginacije i demografije, ekonomije i lingvistike, sociologije i psihologije podjednako: to ekokritika i književna ekologija čine baveći se zagađenjem koliko i istorijom okruženja, ljudskom prirodom i svim onim što stvara njenu potrebu da sanja idealno stanište koje na javi kontinuirano kontaminira. Čini se, međutim, da je najmanje reči i brige odvojeno za crnu majku zemlju i crne duše na njoj baš tamo gde je najpotrebnije suprotstaviti se “moru nevolja”.

O pripadnosti zemlji u najširem smislu te reči govori se u oba Novakova romana, i zemlja bi mogla biti ona neprepoznata i nepriznata junakinja/narativna instanca koja čini da “ljudi nestaju i pojavljuju se” kao u legendi, ili pak kao u jami Peti maj, gde Mura, pod zemljom, dolazi po svoje. Neumitnost svih naših mogućih nestanaka (potonuća u zemlju, podsvest, zaborav, košmar i nemar)  pojavljuje se kao jedna od važnijih tematskih niti Novakovih proznih dela, u kojima se na rizik iščeznuća pod zemljom, u “rahlom tlu”, dosledno upozorava. Novakovi romani nisu samo labavo strukturirane istorije slučajeva individualnog, jedva identifikovanog i ne uvek efikasno sankcionisanog nasilja, već su i u jednom mnogo širem značenju distopijska svedočanstva o sadašnjosti, o nemogućnosti obnove humanizma kakvim ga zamišljamo na osnovu njegovih knjiških definicija.

U Sabolščaku, imaginarnom međimurskom selu u kom se odigrava većina događaja iz romana Ciganin, ali najljepši (hrvatsko izdanje OceanMore, 2016; srpsko izdanje Književna radionica Rašić, 2017) nestaju oni koji imaju previše života, a pojavljuju se oni koji ga imaju malo; u to bi makar glavna junakinja Milena želela da nas uveri, pomalo pravdajući svoje životne poraze. U romanu Črna mati zemla (hrvatsko izdanje Algoritam, 2013; srpsko izdanje Književna radionica Rašić, 2017) jedna od opet naoko sporednih tema izronjenih iz magistralne tematske dominacije različitih potiskivanja, sklanjanja, zatrpavanja jesu duhovi, narativizovani najpre kao vapaj dečje podsvesti, a potom, u samoj završnici romana, kao agresija probuđene istorije. Zovu se Hešto i Pujto, niču iz mraka “između svinjca i štaglja”, jedan nalik svinji, drugi kokoški. “Prvi sam ih puta ugledao jedne od onih zimskih večeri koje ponekad znaju zalutati u kasnu jesen, kada se više ništa ne vidi sasvim jasno”, kaže glavni junak Matija. Iz tame podsvesti pojavljuju se onda kada sticaj nesređenih okolnosti to omogući, ali imaju svoju nezavisnu egzistenciju i ponašaju se kapriciozno, bahato, agresivno. Imaginarni prijatelji Matijinog dečaštva nastaju delom kao zamena za preminulog oca, a delom kao ventil za eksternalizaciju negativnih poriva i rušilačkih strasti deteta nemoćnog da vrati idiličnu prošlost, nesposobnog da osvesti mučne konflikte u sadašnjosti.

Milena je takođe uzorita učenica u životnoj školi potiskivanja, samo što njeni imaginarni drugari ne izranjaju iz tla, no kopaju po telu iznutra, brojni i složni kao u nekoj Čapekovoj bajci. Deda Rudolf, zvani Japica, nije joj dok je bila mala dozvoljavao da viče i plače, nego joj je objasnio da je za sve nelagodnosti i tegobe odgovorno celo jedno pleme koje živi u njoj, da je “iznutra puna tunela u kojima žive Čopleki, čovječuljci”. Milena prihvata, mada sa ironijskim odmakom, da je njeno raspoloženje posledica njihovog delovanja, da je “nemirna kad prave bedastoće, ljutita kad vrtaju i kopaju, tužna kad spavaju”, da riju kroz nju kao kroz zemlju, bušeći tunele. Njena raspoloženja i odluke, tako, ne moraju da zavise od nje same. Ženi uvek pripisivane i spočitavane pasivnost i trpljenje, nedostatak inicijative i prepuštanje okolnostima, u naraciji se realizuju kao projekcija nametnuta od strane autoriteta: dok Hešto i Pujto dolaze na poziv, u Mileni Čopleci žive, ono što je razara deo je nje same. Ta mala korektivna bića u Mileninom telu simbolizuju roditelje, autoritet  i dužnosti (“Majka-Čoplek podsjeća me duboko u uhu da bih trebala svake subote ispeći kolače i da plavo ne ide s crnim.”), ali i traumu (“I, da, uvijek iznova umire od raka. Čujem je noću, ne može spavati, diže se iz kreveta, bježi od zemlje i horizontale.”). Milena čuje i oca (“Starog-Čopleka čujem jutrima, u mojoj nutrini zabija čavle u zid i zateže vijke na namještaju, dok iverica ne popuca.”), ali osim roditelja, u njoj stanuje “još stotine Čopleka, dolaze i odlaze kako ih volja” i naziva ih “moji mali gosti, moji mali uljezi”, kriveći dedu za njihovo postojanje: “Prokleti Japica i njegovi Čopleki. On u sebi valjda nosi cijeli rudnik pa je nekome morao dati u nasljeđe ovaj užas”. Savest i odgovornost, ugrađena krivica, sve to Milenu pretvara u rudnik čiji se hodnici obrušavaju, vraća je nazad pod naslage prošlosti i u okove zajednice u kojoj je odrasla, ali u kojoj, paradoksalno, počinje da kopa ka slobodi, da vodi borbu za svoje emotivno oslobađanje. Čežnja za ocem, kao čežnja za zaceljenjem, za patrijarhalnim okvirom motivacije, promiče kroz prozu Kristiana Novaka, makar kao tiho razočaranje što nema željene ruke autoriteta, koji je u svom najblagotvornijem izdanju tek mucav i starački smrdljiv kao Japica, negdašnje muško koje bi trebalo da i dalje bude kontrolna snaga koja će sprečiti da se svet uruši u paklu autodestrukcije. Kopajući po traumama svojih junaka, Novak traga za objašnjenjem kako u njihovim dušama delaju mehanizmi autokorekcije i samokažnjavanja, krivice i ispaštanja, te stoga i Japicinu snagu autoriteta spušta na nivo neartikulisanog podsvesnog u kome stanuje tajna dobrote, a ne nasilje.

Črna mati zemla počinje zastrašujućom faktografijom o suicidu koja bi se dala pripisati  temeljnom naučnom istraživanju koliko i senzacionalističkoj štampi: “U jednom je međimurskom selu na južnoj obali Mure od sredine svibnja do konca lipnja 1991. godine zabilježeno ukupno osam samoubojstava”. Toliko toga mističnog i prenaglašeno mistifikovanog vezuje se za samoubistvo, a da epidemija suicida u provincijskom mestu ne bi bila fenomen podložan koliko istraživačkoj skepsi, toliko i razbuktanoj imaginaciji znatiželjnika. Prva rečenica romana ukazuje na moguću misteriju, a naredna je već raspršuje: prema službenoj verziji, naime, nikakve veze između osam slučajeva samoubistva ipak nije bilo. Proslov romanu jeste i sam roman u malom, sinopsis koji raskriva šta će se sve dešavati, koliko će se snage investirati u pokušaj da se neuhvatljivi bol prvo zarobi, pa potom odbaci kao teret koji se već pomalo rasipa i zagađuje zemlju na koju pada. Sećanje i samoubistvo dva su neobjašnjiva fenomena: i jedno i drugo poriču egzistenciju i ponovo je iščitavaju. Između sećanja i samoubistva smešta se laž, kao ritual i praksa u kojima se sustiču razboljevanje i izlečenje. Pojava duhova, međutim, samo potcrtava tu ambivalentnost: zlokobni Hešto i Pujto biće deo “gramatike poremećaja” u Matijinom umu, ali i neophodni duševni purgativ. Matijini zloguki pratioci istovremeno su imaginarni saveznici nastali kao odraz diktature zahtevnog kolektiva, i sablasni uzbunjivači s kojima stiže najava rata. Lanac samoubistava u Međimurju tokom maja i juna 1991. otkriva da su pojedinačne smrti i pojedinačne nesrećne sudbine samo početak: nastavak je kolektivno stradanje. Mnogo posle tog rata, Matijin, na klimavim temeljima samoobmane, sazdani lični mir raspašće se i vratiti junaka detinjem samookrivljavanju za smrti koje nije mogao uzrokovati.

Matija Dolenčec, glavni junak romana Črna mati zemla, mlad je pisac čija je trauma u središtu pažnje sve vreme, bez obzira na to iz kog je vremenskog i pojmovnog okvira posmatramo: da li iz perspektive raskida s devojkom koju panično laže o sopstvenoj prošlosti, sluteći da je tunel sećanja u koji njegova partnerka želi da ušeta kobna klopka u kojoj bi ih oboje mogla zatrpati obrušena zemlja; da li iz perspektive stvaralačke krize protiv koje se Matija bori ne zahvatajući dovoljno duboko u njene uzroke; ili pak iz perspektive naoko neutralnog poticaja faktografije i nauke koji omogući da se ocrta klinička slika jednog bezizlaza. Matijino osvešćenje traumatičnog detinjstva  započinje i završava se legendom o postanku Međimurja, u kojoj se kazuje kako su se, uprkos tome što su dobili najlepši komad zemlje koji je Bog namenio sebi, Međimurci prepustili nasilju, agresiji i divljem ratovanju koje je ceo kraj pretvorilo u grobnicu, a reku Muru u “tužnu majku”. Legenda ima u sebi crtu defetizma i apriornog gubitništva koji će obeležiti i mentalitet zajednice, i pojedinačne sudbine: odbačeni i nesrećni ljudi dizaće ruku na sebe u nezapamćenoj epidemiji umiranja kojem kumuju nadnaravne sile, taj savršeni izgovor za nemoć. Nemogućnost socijalne integracije pokazaće se u životima mladih i starih, jednako siromašnih i odbačenih. Matija će sebe okriviti za lanac smrti, i iz samooptuživanja jedino moći da sklizne najpre u samozaborav i potiskivanje, pa potom u premeštanje krivice na duhove koji mu najavljuju samoubistva, ali mu i prete da će mu pokazati “kaj je črna mater zemla”. Fantastično, tako, postaje pokriće za greh, zaborav i samu smrt, ali i za poraznu nevericu u mogućnost savladavanja mračnih sila.

Nije važno da li su duhovi halucinacija, samoobmana, odušak ili neurobiološki mehanizam,  jer njihova funkcija u književnom delu i nije ontološka, već epistemološka. Duhovi, sablasti i pričine nisu tu da budu, nego da nešto saopšte, da se grubo poigraju istinom, granicama realnog, pa i da štogod upropaste ponekom mrljom krvi koja će ostati kao rezultat njihovih pomeranja granica. Cvetan Todorov definiciju fantastičnog žanra prepoznaje u neodlučnosti, u kolebanju između neuverljivog racionalnog objašnjenja i onog iracionalnog, koje je uverljivo. Duh postoji samo dok nismo sigurni da li ga ima, on dela dok smo u nedoumici o njegovoj prirodi, a njegovo postojanje potvrđuje saznanje koje donosi protagonisti. Poreklo duha kralja Hamleta postaje nevažno kad Hamlet shvati da duh prenosi spoznaju, da potire granicu između neznanja i znanja: on daje lik i oblik stvarnosti koja je deo prošlosti, ali koju može da vrati u sadašnjost. Veštice u Magbetu su tek eksternalizacija psihološke igre samozavaravanja i skrivanja od spoznaje da je ono što zreo muškarac najviše želi zapravo vlast. Od Šekspira naovamo, natprirodno je katalizator, okidač zapleta i pokretač mehanizma tajne.

Kod Novaka je, ipak, više tajni u ljudskim dušama i međuljudskim odnosima, nego u pukim okolnostima. Raskid jedne emotivne veze je u Črnoj mati zemli naizgled konvencionalno “pomeranje tla”, naizgled očekivan pokretač krize identiteta iza koje se pomaljaju postepeno trauma i užas duboko potisnute prošlosti: prošlost je potisnuta i kao slika i kao jezik, jer Matija ne samo da se ne seća ničega, nego više ni ne govori međimurskim kajkavskim. Poglavlje Sakupljači sekundarnog otpada opisuje kako vezu Dine i Matije upropašćuje ništa drugo do –  intimnost: mladićevo zbližavanje sa devojkom koja mu je “ljubavnica, obožavateljica, prijateljica i najveći saveznik u jednoj jedinoj osobi” rasklimava duboko ukopane temelje samoobmane. Matija Dolenčec i Dina Gajski upoznaju se, očekivano melodramski, u proleće 2008. godine na gala večeri koju organizuje ni manje ni više no međunarodni lanac drogerija, i mi se, kako počinje njihova sentimentalna pripovest, u trenutku ponadamo da nakon sumornog uvoda sledi romantični zaplet. Umesto da svedočimo ljubavnoj idili, mi pratimo njeno lagano nestajanje, pratimo kako test poverenja, odnosno laž i njene refleksije menjaju odnos Dine i Matije, a u isti mah uočavamo u kolikoj je meri spisateljska blokada istovremeno  pobuna, i opijum protiv nje. Novak ume da bude komičan i satiričan kad opisuje očajničke pokušaje svog junaka da iz manjka inspiracije iscedi nekakav zaplet, kad predočava njegova i tašta i prostodušna sanjarenja o slavi, te tako pripovednom postupku ne nedostaje metatekstualnosti: pisanje romana je i samo po sebi isti onaj očaj, strah i bezizlaz koji nalazimo u njegovom potonjem zapletu, nerad i nered propraćen tek povremenim proplamsajima nade, jasne zamisli i njene odlučne realizacije. Čak i dok nam poverava spisateljske muke, autor lukavo postavlja poligon za prevaru, podmeće nam lažni motiv kao na početku Šekspirovog Otela ili Hičkokovih Ptica. Novak ne piše o svemoći ljubavi, već o nemogućnosti da se trauma razreši intimnošću: dve osobe može zbližiti samo jedan neizgovoriv pakao, a tako se osvojena bliskost ne može verbalizovati,  ponajmanje na marketinško-radioničarski naivni način koji bi da primeni dobronamerna, a neiskusna Dina. Zato posle Črne mati zemle, a u romanu Ciganin, ali najljepši narativni postupak mora da se pomeri ka nekakvoj vrsti sumarne ispovesti koja je istovremeno i isleđivanje: migrant Nuzat, policajac Plančić, Milena i Sandi poveravaju se svojim slušaocima, pasiviziranim i naoko nasumičnim, s tim da je Sandijeva ispovest neuhvatljiva čulima, negde u nespoznatljivom prostoru iza paukovih mreža koje ga stežu i muče.

U romanu Ciganin, ali najljepši transparentne su četiri pripovedne perspektive, svaka markirana početnim slovom imena trojice junaka i jedne junakinje,  i premda su neke od njih ispovesti “po dužnosti”, svaka pokušava da razmrsi povesti obeležene seobama, bežanjem i progonima. U ovom Novakovom romanu prepoznajemo i ponešto foknerovsko, makar samo stoga što u životima marginalizovanih uvek ima sličnosti i paralelizama. Sudbine skrajnutih uvek su predvidljivo i žalosno iste, umeće jedne patnje da se razlikuje od svih drugih samo je dekorativna, fasadna. Posredovanje misterije kroz više ispovesti takođe je već mnogo puta viđen postupak, i posle eksperimentalnih poteza Foknera i Virdžinije Vulf možda biste pre očekivali da narativna matrica rije u pravcu snovidnog i oniričkog, ili pak psovačkog i buntovnog, a ne da se asfaltira u pravcu dokumentarca ili monodrame. Iluzija dokumentarnosti u Novakovom pripovedanju važna je stoga što sve to građenje realiteta okruženja mora da maskira duboku deprivaciju, nedostajanje, ponajviše prazno mesto roditeljske brige i zrelog, pouzdanog autoriteta. Deprivacija je i vizuelna, jer je Novakova proza siromašna bojama i opisima: uostalom, on ne slika portrete pojedinaca, već širokim potezima šara skicu sivog sveta koji se neprestano bori da ne potone.  

Tematski prioriteti Kristiana Novaka negde su na tragu mračnih i nostalgičnih pripovednih tendencija savremene proze, i podudarnosti se daju uočiti na posve neočekivanim mestima: mogle bi se Novakove pripovedačke namere negde i ukrstiti sa onima vidljivim u romanu Kate Atkinson Case Histories (prevedenim u Srbiji pod naslovom Istorije slučaja, a u Hrvatskoj kao Povijest slučajeva), ili  pak sa novijim proznim stvaralaštvom Ivančice Đerić, romanima Nesreća i stvarne potrebe (2012) i Sva je priroda divlja i surova (2013). Niko od ovo troje autora ne piše, naravno, žanrovski čist triler, niti je išta u njihovim vivisekcijama detinjstva i osluškivanju mučnih ispovesti uopšte “čisto”: žanrovska bliskost porodičnom romanu takođe je problematična; prihvatimo li mogućnost da disfunkcionalna i rastrojena porodica i sama može činiti nekakav predložak porodičnom romanu, ubistva, nestanci i poremećeni srodnički odnosi usložnjavaju temu nanosima zloslutnog tajanstva i kompulzivnog ispovedanja koje ove romane povezuje. Nepodesni za krimić, a odveć krvavi za porodični roman, incest, zlostavljanje i druge traume sa kojima se suočavaju obični ljudi bez herojskih pretenzija u sebi naprosto zahtevaju žanrovski amalgam.

Predstavljanje proticanja vremena u proznom pripovedanju zasniva se na hronološkoj i kauzalnoj obradi iskustva, ali je jednako neophodno i reaktiviranje kolektivnog pamćenja, ma koliko ono  mučno svedočilo o stalnom povratku istog. U Novakovim romanima ljubav i nasilje uvek neumitno, i sablasno precizno, dolaze po svoje. Zajednica je i mesto utehe i mesto diktature, ali ona ne trpi ćutanje ni tajnu. Zarobljenost u ćutanju za Matiju nije spasonosna; no nije spasonosan ni govor o intimnom, ako govornom činu ne prethodi opasno zaranjanje u rahlu zemlju kojom se može ugušiti. Ispovesti se u Ciganinu ukrštaju tako da narativna instanca koja ih povezuje ostaje nevidljiva, a zloslutna, kao pređa koja unesrećene crne duše drži kako-tako na okupu. Napor, otpor, tegoba, ali i neočekivana uteha koji mogu da stignu od paukovih mreža zajednice, surovi intrarasizam, potlačenost i psihološko uništavanje pojedinca koji je slab, uplašen i nemoćan važniji su nego osvetljavanje porodičnog života, u kom Matiji pomaže sestra, kao neočekivani terapeut i otkrivalac. Matijin strah od “svoje mržnje i goleme moći ubijanja” pokrenut je poniranjem u sebe koje treba da bude spasonosno: “Kad mi je bilo teško, kada bi mi bilo neugodno, onako kako bude neugodno djeci pred pogledom nepoznatih ljudi, ili kada bi me preuzela neka tiha i tužna zamišljenost, ja bih otišao duboko u sebe. Iz svijeta u sebe”. Sandi kaže za sebe i Milenu: “Ne spadam ni ja svojima, ni ona svojima. Zato pripadamo skupa, mislim si i gorim. Samo na toj spaljenoj krvi živio bih zauvijek.”

Matija se kreće prostorima stvarnog i izmaštanog onako kako bi to činili junaci Tenesija Vilijamsa, zavarani statusima magije i iluzije, nesvesni granice gde se samozavaravanje preobraća u varanje sebe i drugih. Nesreće i nevolje proizlaze iz stvarnih potreba da se doživi sreća, ili bar iluzija ispunjenosti, te Matijina nesreća tako i uspe da izmašta zloslutne drugare koji prvo kažu:”fala ka si nas pozvo, mi ne mremo vum s kmice ako nas nešči ne pozove” a posle zaprete da će mu oteti sve drago. Matija pokušava da postigne dogovor sa rečnim vilama da mu vrate oca, pokušava da im u istovremeno naivnom i opasnom ritualu žrtvuje najboljeg prijatelja Dejana, a potom u druženju sa nesrećnim i zlostavljanim Franjom traži pribežište u jezičkoj igri okretanja reči naopako, pretvarajući samoću u ućomas. Usamljenost sa kojom se Matija rve ne da se lako pretočiti u ispovest, niti u razgovor, jer nema pretpostavke istinitosti: nema jasnog osvedočenja o tome kud je otac nestao i zašto se neće vratiti. Niko nije svestan koliko Matija ne razume svoja osećanja, koliko su mu bol i gubitak strani i kako ne ume sa njima da izađe na kraj, te će nas i to vratiti na ideju o “samici naše sopstvene kože” jednog od Vilijamsovih leporekih junaka iz Orfejevog silaska, drame koja takođe iziskuje da se siđe pod zemlju i demaskiraju samoobmane.  

Opisujući polovinom 2015. kolone migranata koji su prolazili kraj njegove kuće, mađarski pisac Oto Tolnai nazvao ih je “pokretljivom živom ogradom”, ukazujući tom paradoksalnom metaforom istovremeno na pomeranje čvrsto uspostavljenih granica i na uzaludnost pokušaja da se pronikne u patnju drugog: žive ograde su istovremeno iluzija granice, i iluzija izolovanosti. “Dok smišljam svoje evropske teme”, piše Tolnai, “ove žive ograde me sve više ograđuju”. Seobe, bekstva, raseljenost, sve to  se odražava na privatne, autorske prostore koji prividno nisu pogođeni promenama. Nekoliko meseci nakon njegovog svedočenja, sa mađarske strane granice između Mađarske i Srbije nikla je mrtva ograda koja brani hod živima. Ta zloslutna i nasilna pseudoekologija koja bi da i po cenu patnje i smrti da tlo koje smatra svojim sačuva od hoda nesrećnih tuđinaca, postala je možda i nehotice junak Novakove proze pre nego sunce u očima i mesečina u postelji iz turbo-folk hita koji je njegovom romanu dao neslućeno surov naslov.

 

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.