Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

Duh otpora

Za Radomira Konstantinovića nije bilo nikakve sumnje: jedina moguća građanska, politička, umetnička, ljudska reakcija 1990-tih  u Srbiji bila je otpor fašističkom režimu Slobodana Miloševića. Sve ostalo svodilo se na rđavo opravdanje, kukavičluk, muljanje, ili, najčešće, nitkovluk. Nije bilo potrebno iskušavati Konstantinovića u ekstremnoj situaciji kako bismo dobili (ključni) dokaz da je reč o časnom čoveku. Znali smo to iz njegovih knjiga i tekstova, samo je trebalo čitati ih. No, to je bilo najteže. Nikada Konstantinović nije opsenjivao prostotu, a čitati njegove zgusnute romane, bogate oglede, ili filozofske rasprave, značilo je upustiti se u potencijalno opasan poduhvat suočavanja sa sobom. A to ume da boli. Zato je bolje ne rizikovati.

Biti, međutim, u istoj osobi umetnik, filozof i građanin – a Konstantinović je sve tri egzistencije uspeo da upakuje u jednu osobu – te pomiriti ta tri načina postojanja, zapravo je mnogo teže nego što bi se moglo učiniti. Filozof i pisac, naime, ne mare za građanina. Oni bi ga, ne trepnuvši, izložili pogibelji. Čiste savesti bi ga, da se oni pitaju, strpali u zatvor: zašto bi umetnika bila briga za građanina ako mu njegova umetnost nalaže da se ne obazire na građanske konvencije? I obratno, zar povlačenje iz javnog života – „neka Milošević radi šta god hoće, to nije moja stvar“ – samoisključivanje iz građanske egzistencije, iz spoljašnje prisile, nije nalog koji vodi direktno u samo srce umetnosti? Umetnička, filozofska i građanska egzistencija u jednoj osobi, utoliko, ne žive ni u kakvoj harmoniji, već u nepomirljivom sukobu, u razdiranju. Ono što obavezuje građanina ne samo da ni na koji način ne obavezuje umetnika ili filozofa, već se građanski način života koji počiva na kompromisu, na bivanju s drugima, na odgovornosti za zajednicu, direktno suprotstavlja umetničkoj ili filozofskoj slobodi za koju je sebičnost nalog – napisao je Mirko Kovač da bi i rođenu majku prodao ako bi umetnost to zahtevala – a kompromis isto što i propast. Umetniku nisu bitni građanski zakoni i obziri, već samo zakoni umetnosti. Filozofa ne obavezuju građanska, ili politička logika, već, naprosto, logika. Ako su logika i stvarnost u sukobu, u redu, utoliko gore po stvarnost. Nelogična stvarnost nije dobra stvarnost. S druge strane, građanin vrlo dobro zna da umetnik i filozof u njemu mogu da deluju samo ako je on, građanin, slobodan, inače ni umetnost ni filozofija u paklu ne vrede mnogo. „Prokleti pesnik“, piše Konstantinović, „imao je sreću koju može samo da sanja pesnik današnjice: sreću da bude protiv građanina, protiv sveta kao građanskog sveta. Današnji pesnik lišen je sreće ovoga prokletstva: građanin se nastanio u njemu, on je dvoglasje građanina i pesnika“ (105). Drugim rečima, u koncentracionom logoru pisati ne vredi ništa. U koncentracionom logoru Mala Florami  je pogrebna pesma.

Zbog svega toga Konstantinovićevi tekstovi o umetnosti uvek su, implicitno, i politički ogledi. Nikada se Konstantinović-pisac-filozof nije klonio Konstantinovića-građanina, niti je ostajao na parnasovskim visinama gadljiv prema zahtevima dana. Istom energijom pisao je svoje romane, moćne rasprave i novinske tekstove. Izabrali su Milica Konstantinović i Milorad Belančić tekstove o umetnosti što ih je pisac Bića i jezika objavljivao u novinama i čitao na Trećem programu Radio Beograda u periodu od 1960. do 1979. godine, te jedan tekst iz 2000. godine, a agilni sarajevski izdavač University press  štampao 2016. godine. Već je i sam podatak da tekstove iz Konstantinovićeve zaostavštine objavljuje jedan sarajevski izdavač – i više nego znakovit. Nikada, naime, palanački duh nije oprostio Konstantinoviću što ga je u svom filozofskom remek-delu Filosofija palanke razgradio do u sitna crevca i pokazao, još te 1968. godine kada se rasprava pojavila, da je etno-nacionalizam, kao oblik fašizma, istina duha palanke. Istovremeno, onaj bolji duh Sarajeva odbio je da zaboravi svog pisca koji ne samo da je ovaj grad voleo i za njega pisao, nego mu, odbijajući da manijake i ubice smatra svojima, nije palo na pamet da Sarajevo ostavi bez sebe usred ratnog pakla. Konstantinović, naime, nije umeo da bude ravnodušan.

Upravo se divnim tekstom o umetnosti kao otporu ravnodušnosti otvara knjiga Duh umetnosti. „Ako ste ubeđeni da drveće ne govori, ne smeje se, ne došaptava se između sebe“, piše Konstantinović, „ako je za vas neka izgužvana novinska hartija koju nosi vetar ulicom samo novinska hartija, s vama je svršeno u svetu umetnosti“ (8). Ali ne samo u umetnosti, nego i u životu samom. Ako ste neuzbuđeni svetom i ravnodušni prema njemu, ne samo da nećete ništa ni videti ni shvatiti, nego ništa nećete saznati ni o sebi. Ukoliko ste uopšte za sebe zainteresovani, to jest. Nezainteresovanost bi, doduše, bio samo vaš problem, kada vaša ravnodušnost ne bi metastazirala, kada ne bi, kao rak, proždirala i svet u kojem živite. Budući ravnodušni postajemo „puste dvorane u kojima pokliči Don Kihotovi izazivaju sprdnju, u kojima plač Faustov tera na zevanje, onaj svet, jednom rečju, u kojem se svaka vatra gasi, u kojem nekadašnje bure nisu više u stanju da podignu ni list hartije sa stola“ (9). I potom sledi tipično konstantinovićevska poetičko-politička poenta, reči koje kao da su urezane u mermer: „Da bi pesnik imao sebe on mora da ima nas“ (str. 9). Bezuslovna Konstantinovićeva vera u (dobru) umetnost ni u jednom trenutku ne postaje idealističko levitiranje iznad tla stvarnosti, već uvek, ali zaista uvek, poziv na delovanje. Napisati pesmu, znači delovati. To znači „stalno biti na početku“ (18), ne prihvatati olako obećanu brzinu, odbijati svođenje na ono što, navodno, jesmo. Uvek smo, naime, manje, ili više od onoga što jesmo jer neprestano postajemo to što jesmo, a umetnost nije drugo do trag tog postajanja: „Dado slika proces nastajanja“ (131). Pisati, došaptava nam Konstantinović, znači odricati poslušnost opsenarima. Slikati, kaže nam pisac u divnom i jezivom tekstu o Edi Murtiću, znači ne verovati onima koji se neprestano deru, već to znači ućutati kad se mora da bi se, potom, urlik očajanja jače čuo. Bez tog životinjskog urlika nema ljudskosti.  Ali pre svega i iznad svega umetnost je otpor onome ja.

“Suočiti se sa sobom znači obračunati se sa sobom” (16). Poput eha provlači se taj motiv ovim tekstovima i deluje kao opomena, kao savet i kao avet, kao upustvo za upotrebu, kao lek koji se uzima preventivno. Bekstvo iz ravnodušnosti u nesebičnu ljubav prema sebi proizvodi potpuno iste učinke kao i sama ravnodušnost: širi pustoš. Kako, dakle, pita se Konstantinović, ostati veran sebi, a ne primiti se na sebe? S jedne strane pišemo sopstvenom krvlju (drugačije ni ne može), sopstvenu utrobu razmazujemo po platnu ne bismo li dosegli istinu u umetnosti. U suprotnom, postajemo robovi. „Robovati u literaturi drugome, to je isto što i biti izvan literature“ (16). Ovo razumemo. Ali suprotnost gubljenju u drugome nikako nije utapanje u sebi. „Otimajući se ropstvu drugome, mi utiremo ponekad put za ropstvo samome sebi. U panici od identiteta sa drugima posrnemo u najstrašniji identitet: iz dela u delo, potvrđujući se, ostvarujući samo svoj glas, mi se poistovećujemo sa samim sobom. Ponavljamo jedan svoj plan, jedan ritam, da bismo se razlikovali od bezbroja drugih glasova i ritmova koji nas opkoljavaju, kao nekakva preteća šuma. Sve, odjednom, kao da je samo taj jedan ritam, njegovo beskrajno ponavljanje“ (17). Ova uzbudljiva pobuna protiv sopstva, objavljena u beogradskom NIN-u 1960. godine, anticipira francuske filozofe koji će ovako da pišu nekih desetak godina kasnije – Konstantinović je već ostavio Sartra iza sebe –  ali to je i mračna anticipacija političkih programa kolektivne samozaljubljenosti, sebičnosti i ravnodušnosti, koji će da satru veliku i lepu zemlju, Konstantinovićevu, našu. Ili, kako to pisac kaže u drugom majstorskom tekstu Smisao za vatru ili: pisati kao goreti: „Nema stvarne pobune protiv sveta koja nije i pobuna protiv samog sebe“ (115). Pobuniti se protiv sebe, pak, znači odbiti izvesnost i čistotu sopstvene egzistencije i okrenuti se paradoksu.

Paradoks znači da dva suprotstavljena pojma koja se uzajamno potiru, važe i deluju u isto vreme i na istom mestu. “Da je umetnost, recimo, umetnost kada nije samo umetnost” (68), to je paradoks. Kao što nam i naše ja ne jemči apsolutni, vanistorijski identitet, što bi se, rečnikom paradoksa, moglo izraziti i na sledeći način: ja je ja samo ako nije ja, već je istorijski izvedeno, nastalo. Utoliko naša odgovornost prema sebi nije bezvremena i bezuslovna, već je proizvod određenog trenutka (koji odmah postaje prošlo vreme) i okolnosti koje stvaramo u zajednici s drugima. Još je Aristotel primetio da onaj ko ne živi u ljudskoj zajednici ili je zver, ili je bog. Paradoks nas, utoliko, uči kolebanju, od čega Konstantinović pravi svojevrsni poetski zahtev i na čemu insistira kada piše o Hermanu Brohu, Anriju Mišou, Vlijemu Blejku, Rembrantu, Peđi Neškoviću, Đerđu Lukaču ili Huanu Mirou. Izbor njegovih sagovornika, možda više od svega drugog, svedoči o tome šta Konstantinovića zanima: kako se naučiti kolebanju ne kao osobini oklevala, ili naprosto nesigurnog čoveka, već kao umetničkom i građanskom stavu koji odbija da bude deo stihije, koji se opire zamahu inercije što razara umetničku i građansku supstancu – tu supstanciju bez supstrata – terajući nas da bez priziva, odmah, sada i ovde, odlučimo kojoj strani pripadamo. Duh umetnosti Konstantinovićev utoliko je duh otpora konačnim rešenjima.

 

Ivan Milenković

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.

Posted by

Nenad Rizvanović (1968), pisac i urednik; Knjige: Sat pjevanja, Zemlja pleše i dr.