Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

Piše: Teofil Pančić

Ognjen Spahić, Calypso, Fraktura, Zagreb, 2017.

 

Šta se nalazi na kraju svake pristojne porodične sage, budenbrokovske, glembajevske, ili koje god već? Rasulo, opadanje, propast, zatiranje, konac, ili pak – konopac. U svakom slučaju: smrt. Umiru „slavne loze“ kao što umiru pojedinci, kao što se rastaču narodi. Samo što mnogo vode treba da protekne do tog kraja, i mnogo stranica treba okrenuti, ispratiti svaki mogući uspon, kao klicu neminovnog rasapa.

U teškoj, kabastoj, tmastoj sagi o Dedijerima – ne nisu to oni Dedijeri, a koji su, teško je reći – Ognjena Spahića, u romanu-cigli koji obaseže 626 stranica bez ikakvog proreda, dakle, „bernhardovski“ zgusnutog teksta bez belina, bez pukotina i bez mesta za predah, sve je obrnuto i kraj je na samom početku, u nekom šumarku iznad grada, gde se mlađani Martin Dedijer obesio ne bi li dragovoljno i zauvek raskrstio sa zlim semenom, onim od kojeg je i sam nastao, nevoljan da ga širi dalje u budućnost, to jest – sve nevoljniji što je više saznavao o tome otkuda je i kako uopšte dospeo na svet. Odatle je, od kraja, dakle, bilo moguće započeti ovu priču, u startu dopričanu, pa sad preostaje samo da se krene nazad ka početku, onako kako nauka o kosmosu što više napreduje, to se više vraća unazad u vremenu, nadajući se da jednom dosegne sam njegov osvit.

Samo, kosmos je u neku ruku linearan, ali Calypso nije, nego pleše od prvog do poslednjeg retka, unakrst po vremenu i prostoru, po tmurnoj porodičnoj priči dedijerskoj. Ali, zašto i otkud baš ta priča zaslužuje „milost uobličenja“? Recimo, zato što je nekovrsni osnivač loze – čuj, kao da nije imao oca i mater – Todo Dedijer prošvrljao po komšiluku i manje-više silom napravio dete sirotici, da bi je gordi Dedijeri (za koje ni na jednoj od 626 strana nećemo saznati po čemu bi „objektivno“ mogli biti istaknuti i posebni, osim po sopstvenom shvatanju sebe samih) potom isplatili i oterali daleko od sebe da je ne gledaju, ali će njena kćer, gle, kao odrasla žena, iznova doći na mesto zločina, privučena tipičnom iluzijom gradskog čoveka o čuvenom „seoskom miru“. U taj će mir-nemir navratiti pomorac Maksim Dedijer, Todov „regularni“ sin, i spanđati se s Milicom, onom zaluđenom nepriznatom kćeri koja je njemu možda sestra, a da on o tome ništa ne sluti, niti će mu o tome išta reći sestra mu Natalija, čuvarica porodičnih tajni i zavetnica svetog patrijarhata, koja sve o tom dedijerskom mikrokosmosu zna, ili bar misli tako. Iz te će se veze, rodoskrvne, roditi Sara, nakazno dete, Milica će skončati u bolesti i ludilu, a Maksim pobeći na okean, što dalje i dulje, kao da se od svoje sudbine može ikuda pobeći. Ali ne pre nego što s tada još trudnom Milicom nađe stan u gradu, a sa novom se stanodavkom Marijom upusti u jednodnevnu romansu, posejavši svoje seme, dedijersko, ono iz kojeg će nastati Martin, koji, kao ni Sara, nikada neće stići upoznati oca, jer će ovaj pod neobičnim okolnostima skončati na dnu Crnoga mora. Njegovo će bekstvo, dakle, biti i previše uspešno. Tako će priču o Dedijerima Martin sklapati polako i mučno, kao kockice kakvog morbidnog mozaika, a kraj će nastupiti kada ih sve sklopi. I zaključi da se s tim sklopljenim kockicama ne da živeti u miru. Preosetljiv momak, kanda; žive ljudi, pa i književni junaci, i s mnogo gorim stvarima, naročito ako ionako za njih nisu lično odgovorni. No, možda je njegovoj razdražljivoj suicidalnosti ključno doprineo – kumulativnim dejstovanjem kroz Martinov život – strašni i neumoljivi severni vetar, koji stalno duva kroz grad i kroz roman, vetar od kojeg se zimi lede kosti, i zbog kojeg je vrlo teško izdati stan čiji prozori gledaju na sever, ali eto, nesmotreni otac Maksim onomad je unajmio baš takav, pa je i Martin ispao plodom njegove multidisciplinarne nesmotrenosti.

Ne spominjem taj brutalni severac slučajno, on je jedno od opštih mesta života Podgoričana, smeštenih na sredokraći uticaja Mediterana na jugu i ledenih planinskih masiva na severu. Grad u kojem se zbiva „kopneni“ deo radnje Calypsa po svim brižljivo raspoređenim indikacijama liči na Podgoricu, baš kao što i selo liči na tipično crnogorsko brdsko selo, ali dedijerski svet Calypsa u potpunosti je lišen bilo kakvih čvrstih prostorno-vremenskih, odnosno geografsko-istorijskih odrednica. Nema u njemu ni jednog jedinog toponima Crne Gore i čitavog Balkana (na jednom se mestu, doduše, spominje Kotor, kao luka, no posve nevažno za priču), nema u njemu ni Jugoslavije, ni socijalizma, ni kapitalizma, nema u njemu ni starih ni novih ratova (osim kroz figuru nemačkog vojnika kojeg je Todo kao mladić ubio i uzeo mu durbin) ni makar i najovlašnije aluzije na bilo šta „ovdašnje“, i na bilo kakav upliv lokalne istorije. Sve je to hirurški odstranjeno iz dedijerskog sveta, pa je i efekat toga „hirurške“ naravi: sterilišući, naime. Daleki toponimi širokog sveta „normalno“ postoje, bilo gde po drugim kontinentima, pa i po Evropi, ali ovdašnji su izlučeni iz teksta, očigledni kao višak i teret. Roman je, dakle, dosledno i precizno ispran od bilo kakve interferencije s tzv. stvarnošću, na bilo kojem mikrorealističkom nivou, potpuno je dekontekstualizovan, utoliko i maksimalno univerzalizovan. Mada ne u nekom „borhesovskom“ smislu, ne kao apstrakcija i parabola, jer su imena junaka, recimo, tipično „naša“, južnoslovenska, poglavito „crnogorska“, mada, kažem, doslovno je svaki aspekt romana brižljivo i detaljno, kao kad dobra domaćica krpom briše kućni inventar, očišćen od poslednje natruhe „prepoznatljivosti“ koja će čitaocu pružiti kakav-takav oslonac.

I taman što se ovaj navikao na to, negde u poslednjoj trećini romana, Spahić će čitaocu pružiti drugačiju, neočekivanu vrstu kontekstualizacije; iz retkih i kratkih, bukvalno slučajnih upada spoljne stvarnosti – recimo, preko greškom uključenog radija ili televizora – saznaćemo da je tamo napolju povišena radijacija, jer je negde u Zakavkazju meteor pao na nuklearku, šta li; osim toga, pomorac će Maksim videti svakakve užase na obodima Afrike, pa i Evrope. Ostaće, bar ovom čitaocu, nejasna piščeva namera, odnosno svrha takvog pozicioniranja radnje. Postupak je dakako legitiman, ali nije sigurno da je ispao i plodonosan. Mada je svakako doprineo atmosferskom oneobičavanju konteksta, odnosa i dešavanja u romanu, što mu je možda dobro došlo s obzirom na izvesnu, ako hoćete, trivijalnost njegovih „prepričljivih“ momenata za težinu od 626 stranica, lišenih proreda.

E sad, tu napipavamo ključnu vrlinu i ključni problem Calypsa. Ognjen Spahić je izvanredno talentovan pisac, to je prejasno još od njegove prve knjige. Njegov je izražajni dijapazon zadivljujuće bogat, moćan, sočan; čitalac zaroni u Calypso pun entuzijazma, sa zašiljenom olovkom u ruci podvlači bezbrojne sjajne rečenice, jer Calypso jeste, između ostalog, trijumf zamašne veštine, jezičkog majstorstva koje ni za trenutak ne posustaje. Ali, šta? Posle, recimo, stotinak stranica taj entuzijazam polako počinje da splašnjava, onako kako čitalac sve potpunije uviđa da je „to to“ i da će do (veoma udaljenog) kraja dobiti samo još mnogo toga istog, doduše i dalje besprekorno uobličenog. Efekat je sličan onome kad slušate nekog od onih „gitarističkih virtuoza“ s njihovim beskrajnim solažama, sve misleći: prijatelju, tehnika sviranja ti je sjajna, ali šta ti to zapravo uopšte sviraš? I dokle ćeš tako? Drukčije rečeno, problem Calypsa, bar sa stanovišta ovog čitaoca, jeste u tome što su neprebrojne „sjajne rečenice“ u nekom trenutku neopozivo prestale da se skladno povezuju u roman kao delo koje čitaocu predstavlja onaj barthesovski užitak (ako pođemo od razumne pretpostavke da je „zadovoljstvo u tekstu“ nešto možda i neizgovorivo, ali opet nesravnjivo više od „zadovoljstva u sjajno nanizanim rečima“), koje s njim istinski intelektualno i emotivno korespondira, koje ga, uostalom, stvarno uzima u obzir, zauzvrat dobijajući od njega toplinu koju daruje knjizi koja ga se tiče. Nema, bojim se, boljeg načina da se ovo kaže.

Calypso se, po mnogo čemu, nadaje kao impresivan spisateljski poduhvat. Ali, znači li impresivan poduhvat nužno i impresivan roman? To jest, želi li čitalac samo da bude impresioniran, ili bi i da bude dotaknut, pomaknut? Tako gledano, uvek bih branio stav da su dva prethodna Spahićeva romana, Hansenova djeca i Masalai, mada zajedničkim obimom dosežu možda jedva polovinu Calypsa, uzbudljivije i potpunije čitalačko iskustvo.

 

 

 

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.