Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

Piše: Slobodan Tišma

 

Život u domu se pretvorio u pakao. Na kraju školske godine, na poslednjem času muzičkog, Abgelinda nam je saopštila da se udaje i da se vraća u Beograd. Ona je našla rešenje za ovu odvratnu situaciju, jednostavno, pobegla je. Ja sam ostao da i dalje trpim zlostavljanja mog nazovi zaštitnika i prijatelja. Ipak, držao sam se doma, tu sam bio najbezbedniji, mogao sam da popijem poneki šamar, ali neki masakr nije dolazio u obzir, neko bi to sigurno sprečio. Postao sam zaista zatvorenik, prestao sam da odlazim u grad, pošto je to sada bilo opasno. Svake subote, stariji štićenici su imali pravo na večernji izlazak u neku diskoteku ili kafić u gradu. Ja sam se potpuno odrekao ovog zadovoljstva, ali  nedostajalo mi je. Inače, sećanje na Abgelindu je bledelo, skoro da sam je zaboravio. Jedne letnje večeri, nisam više mogao da izdržim, okuražio sam se, otišao sam u jednu diskoteku na Petrovaradinskoj tvrđavi koja se zvala “Pećina”, iznad ulaza-izlaza stajao je veliki neonski natpis u svim duginim bojama. Sedeo sam u ćošku, sa još jednim kolegom iz doma, i posmatrao devojčice kako plešu na disko-podijumu. Uskoro je jedna od tih devojčica prišla mom kolegi i oni su se izgubili u gužvi. Nadao sam se da bi neka devojčica mogla da priđe i meni, ali to se, nažalost, nije dogodilo. Sedeo sam pomalo izgubljen, pomalo tužan, već spreman da se pokupim i krenem kući, u dom. A onda, odjednom pojavio se on, moj prijatelj i zaštitnik, Ljubovir Kurcinak, zvani Ljubo Džavo, iskočio je iz tame i seo naspram mene. Odmah je počeo nešto da mi dobacuje, ali zbog buke nisam mogao ništa da ga razumem. Pokušavao sam da ne obraćam pažnju na njega, oholost je proradila. Međutim, on se primakao i počeo da me tapše po leđima, da me hvata za vrat. Ja sam samo gledao ispred sebe, bio sam u šoku, a onda sam eksplodirao, ustao sam i počeo da vičem da me pusti na miru, na šta je on odvratio prostačkom duhovitošću da neće nikakvu Miru, da se ne bojim. Izveštačeno se smejao na sav glas, a onda je ustao i izašao iz diskoteke. Iako mi je bilo dosta svega, znao sam da ne smem odmah da krenem u dom, postojala je verovatnoća da me Ljubo čeka napolju. Sedeo sam prilično utronjan nadajući se da će mu sve ovo dosaditi  i da će, jednostavno, otići. Prošla je ponoć i diskoteka se uskoro zatvarala, bio sam prinuđen da krenem. Od mog kolege, koji je došao sa mnom u diskoteku, nije bilo ni traga. Razmišljao sam samo kako da se domognem doma koji je bio prilično daleko. Tramvaji više nisu išli, a za taksi nisam imao para. Trebalo je noću sam prepešačiti takoreći čitav grad i još nekoliko kilometara brisanog prostora do sela, tj. doma.

 

Dok sam se snebivao da krenem, čuo sam neku viku koja je dopirala sa platoa ispred diskoteke. Oprezno sam se primakao ulazu/izlazu. Imao sam šta da vidim. Dva policajca u uniformama, gologlava, šapke su im popadale sa glava, rvala su se sa Ljubom. Najzad su uspeli da ga savladaju i da mu namaknu lisice. Ugurali su ga u maricu koja je stajala sa strane. Laknulo mi je. Nije me bilo briga šta se dogodilo. Ipak, čuo sam kako jedan mladić priča drugom: navodno, Ljubo je na ulazu u diskoteku napao neku devojku, pokušao je da je odvuče u mrak. Tu se stvorio njen prijatelj ili momak koji je hteo da je zaštiti, ali ga je Ljubo tako udario nogom u glavu da je ovaj pao u nesvest. Nastala je vriska. Na to su reagovala dva upravo pridošla pozornika. Ostalo sam i sam video. Sada sam mogao da se bez problema vratim u dom. Spustio sam se stepeništem niz tvrđavu i baš kada sam prolazio pored tramvajskog stajališta pojavio se poslednji tramvaj u koji sam hitro uskočio, bio je prazan, išao je čak na drugi kraj grada. Odatle sam imao još da pređem neki kilometara i po do doma. Stigao sam oko dva sata, ali pustili su me unutra. Sutradan me je upravnik Matić pozvao na razgovor. Inače, beše on jedan jako lukav čovek koji je na to mesto upravnika došao po partijskoj liniji, provincijalac iz nekog manjeg panonskog mesta. Mislio sam da me je pozvao da mi izrekne kaznu zbog zakašnjenja, ali ništa od toga, tražio je da mu objasnim šta se to dogodilo noćas u diskoteci. Naravno, nije mi padalo na pamet da govorim bilo šta o Ljubu, ništa ja nisam imao s njegovim nestašlucima. Rekao sam upravniku da sam bio u diskoteci sa Dragančetom, što je on već znao, to je onaj pitomac koji me je ostavio samog i otišao sa onom devojčicom. Upravnik je, naravno, bio obavešten o incidentu ispred diskoteke, ali je hteo još da se zaobilazno informiše, vrlo lukav metod. Međutim, od mene nije bilo nikakve vajde. U podne sam video Ljuba u trpezariji, na ručku. Dakle, policija ga je brzo pustila.  Šteta! Mislio sam da ću bar nekoliko dana biti lišen njegovog prisustva. Ipak, kao da mi je iz potsvesti izvirivao nekakav sadržaj, nešto prilično strašno, probijalo se u svest. Ali prigušio sam to, stegao sam se. Kao da se dogodilo nešto što se nije dogodilo. A moglo je da se dogodi. Nestvarna priča o mržnji. Stresao sam se i priviđenje je nestalo.

 

Kada sam izašao na plato ispred diskoteke, video sam da nema nikoga, osetio sam olakšanje, ali i strepeo sam. Krenuo sam stepeništem da se spuštam sa tvrđave, što je potrajalo, i baš kada sam najzad zakoračio sa poslednje stepenice u uličicu iza crkve svetog Jure, iskočila je iz portala crkve jedna tamna prilika i ustremila se na mene. Bio je to moj prijatelj i zaštitnik, imenom i prezimenom, Ljubovir Kurcinak, zvani Ljubo Džavo. Sa podignutim rukama obigravao je oko mene, dobacivao mi je da i ja podignem ruke, da se branim, smatrao je da je to fer borba, jedan na jedan, ali meni nije padalo na pamet ni da pokušam, osećao sam da je to uzaludno, samo sam stajao, nešto sam progovorio, kao, čoveče, šta ti je, ili tako nešto. Inače, kao za nevolju, u blizini nije bilo žive duše, nigde nikog. Mislio sam da ću ga rečima urazumiti. Međutim on se nije obazirao na tu ponižavajuću molbu, na moj vapaj za milost. Prvo mi je desnom rukom, koju je držao napred, sasvim isturenu, hitro udario dva šamara, ono, forhend-bekend, tap- tap, a onda me je zavario u glavu levim krošeom od koga sam posrnuo, dao mi je zatim seriju i ja sam pao na pločnik, šutirao me je u stomak i u grudi. Ispuštao sam krike. Posle toga sam izgubio svest. Probudio sam se u bolničkom krevetu, bio sam u šok-sobi posle operacije. Prvo uopšte nisam shvatao šta me je snašlo, ali već sutradan sam se setio svega. Kada mi je Ljubo udario prvi šamar kao da sam čuo ton, dosta visok, bila to neka vrst intonacije, a zatim prvi udarac pesnicom se razložio kao akord, kao C-dur, i kako me je dalje tamburao čuo sam kako se stalno smenjuje C-dur sa e-molom, da bi se na kraju, pre samog gubitka svesti, sve slilo u stravičnu kakofoniju, u paklensku buku koja se gubila u daljini.

 

Dok je obigravao oko mene, dobacivao mi je da samo podignem ruke i da se ništa ne plašim. Pošto nisam reagovao, zamahnuo je levicom i samo mi prislonio pesnicu na lice. Simulirao je udarce, a onda me je počistio nogom i ja sam se našao na pločniku. Iz ranca, koji mu je bio na leđima, izvukao je flašu i počeo da me poliva po glavi, osetio sam miris paradajza. Ležao sam u crvenoj lokvi. Onda je iz ranca izvadio foto-aparat, blic je sevnuo, uslikao me je nekoliko puta iz različitih uglova. Zatim je flašu i foto-aparat vratio u ranac. Bežao je niz stepenice, pritom urlajući od smeha.

 

Poslepodne je došao neko iz policije i ispitivao me. Ja sam međutim uporno tvrdio da se ne sećam ničega, nije dolazilo u obzir da prijavim pijatelja, držao sam se domskog zakona ćutanja. Plašio sam se, znao sam da se nalazim u takoreći beznadežnoj situaciji. Ipak, polako sam se oporavljao, prebačen sam sa intenzivne nege na redovno odeljenje. Ali jedno poslepodne kada sam otvorio oči, užasnuo sam se: pored mog kreveta sedeo je niko drugi do prijatelj  drag, zvani Ljubo Džavo. Odmah je prešao na stvar: molio me je da mu oprostim, pravdao se da je bio pijan i da nije bio svestan svojih postupaka. Ja sam samo okrenuo glavu na drugu stranu. Otišao je, ali sutradan se opet pojavio. Ista priča, molbe, preklinjanje, a onda je, pošto ja uopšte nisam reagovao, počeo da me drmusa i da viče da mu moram oprostiti. Bio je vikend i u bolnici nije bilo takoreći nikoga. Počeo sam da vrištim, neki dečak koji je ležao u krevetu do mene pritisnuo je zvonce za pomoć, a Ljubo je na to istrčao iz sobe. Najzad se pojavio bolničar koji me je upitao da li me nešto boli, da li mi je zlo. Samo sam ćutao, na šta je on sumnjičavo zavrteo glavom. Sutradan sam očekivao u strahu da će se Ljubo opet pojaviti, međutim, ništa. Ali nije došao ni narednih nekoliko dana. Pomislio sam da ne haluciniram, da li je ta njegova pojava zaista nešto stvarno? A možda se on najzad osvestio i shvatio da nema razloga da me progoni. Malo sam se opustio, u bolnici mi je bilo dobro, mogao sam tamo zauvek ostati, i onako mi se u dom nije vraćalo. Jedno veče sam uzeo malo da prelistam dnevne novine. Zavirio sam i u čitulje, kad ono, šok, iz jednog prozorčića gledalo me je poznato lice, lice mog prijatelja i zaštitnika. Ispod sličice je pisalo: Ljubovir Kurcinak, tragično preminuo… Šta se dogodilo? Ali ono što je bilo logično, nije mi baš padalo na pamet. Tek, pomislio sam: više novine ne uzimam u ruke. Posle dva dana došli su mi u posetu neki pitomci. Nisam ih ništa pitao, iako me je kopkalo šta se dogodilo, sigurno nije umro prirodnom smrću, ali oni su mi odmah rekli da se Ljubo Džavo ubio, pronađen je obešen u nekom šumarku na obali Dunava, visio je u krošnji jedne stoletne topole. Međutim, rekli su mi da se dogodilo nešto neverovatno: u vrlo kratkom vremenu telo Ljuba Džavola je volšebno nestalo iz mrtvačnice. Sumnjalo se da je u pitanju trgovina ljudskim organima. (Ova rabota je izgleda u poslednje vreme postala veliki biznis, a veliki biznis je uvek povezan sa velikim kriminalom. Samo ove godine u našem gradiću su nestala četiri čoveka u dobi od trideset do pedeset godina. U noćnim časovima ti ljudi su kidnapovani na ulici i gubi im se svaki trag. Ljudsko srce na crnom tržištu vredi oko milion dolara, pluća petsto hiljada, bubrezi po sto hiljada, jetra oko sto pedeset. Jednim ljudskim telom neko se materijalno obezbedi za čitav život. U poslednje vreme veoma popularna ideja donorstva organa, a i sama praksa presađivanja, vrlo brzo se izmetnula u zlo. Ali to je nešto što se i moglo očekivati, nešto sasvim prirodno. Svako poklanjanje, tj. prosjaštvo je samo neka vrsta trgovine, odmah se tu nađe neko ko će da izvuče korist, bez toga ništa u ljudskom društvu ne funkcioniše. Sada se na ljudsko telo gleda samo kao na skup organa, a svaki organ ima upotrebnu vrednost, tj. cenu. Gde je tu ljudski život, gde je tu telo, tj. duša?  I kolika je njihova cena? Cena je nula, ljudski život, za razliku od organa, nema vrednosti! Sve su to posledice sulude želje da se ljudski život produži po svaku cenu. – komentar matorog senilnog skribomana.) U domu niko nije znao zašto je Ljubo to uradio. No, tamo to nije bilo ništa neobično, dešavalo se, ne baš svaki dan, ali dešavalo se. Razlog je bio jad koji je pritiskao mnoge pitomce. Neki, jednostavno, nisu mogli da se sa tim izbore. Nije morao postojati neki konkretan povod, samo opšte prilike u kojima su živeli nekima su bile dovoljne da se odluče na takav korak. I onda konopac ili skok sa Petrovaradinske tvrđave. Ja sam pak kao tajni krivac samo ćutao.

 

Najzad, matori senilni skriboman je uzeo tu knjigu u ruke, usudio se, ali samo je otvorio i ponovo zatvorio. Bilo je toplo panonsko leto, juli mesec. Klima se promenila, leta su sve suvlja i toplija, pa neće biti nikakvo čudo ako se uskoro u ravnici pojave zverovi, velike mačke, lavovi ili, ne daj bože, hijene. Od srebreničke tragedije prošlo je osamnaest godina. Nepostojeća zemlja Panonija je takođe šarena kao leopardova koža, u stvari, sve manje je šarena, ali ovde se nikada neće dogoditi tako nešto. Osim ako ne dođu neki sa strane i pokolju nas kao zečeve, kao zečji brzosvršavajući narod. Iako, Panoniju je teško pronaći kao i svaki međuprostor, zabačena je. Neko se zaputi tamo, ali nikako ne stiže. Zašto? Pan ili Panon satanski, naš Bog, nikada nije uvršten u olimpijsku dvanaestoricu, nikada nije bio član ekipe. Bio je skroman i zadovoljavao se da živi na zemlji, u seljačkoj Arkadiji. Takođe, pričalo se da su Pana začeli svi Penelopini prosci za vreme Odisejevog odsustva. Sa Penelopom ili sa nekom njenom sluškinjom? Njegovo poreklo je zagonetka. On je bio veseljak i lenjivac, od svega je najviše voleo svoj popodnevni san, kao i svaki Lala. Ako bi ga neko probudio, svetio se iznenadnim glasnim krikom iz kakvog žbuna ili bunara, od čega se ljudima ledila krv u žilama ili im se dizala kosa na glavi, ako su je imali. To je ta smrtotiha vika što nekad odjekuje ravnicom za vrelog letnjeg poslepodneva. Pan je i jedini Bog koji je umro. More se posle povuklo. Dno se osušilo i smrad se širio na sve strane, otrovni smrad. To je Ravnica! Ali šapat je ostao do dana-današnjeg. Naravno, sličnost između imena Boga i naziva ravnice (ni)je čista slučajnost, mislim da (ne)postoji etimološka veza između Pana i Panonije. Da! Ne! Da! Panonija je i najveće groblje na moru, većeg nema. Ali to je groblje samoubica. Ali i Pan je najveća lešina. Kit, mrtva ulješura sa svojim raskomadanim mladuncem! Setio sam se: kada sam bio u četvrtom razredu osnovne, pojavila se u Panoniji velika atrakcija: preparirani kit kog su vukli na šleperu diljem panonskih mesta, pa je tako stigao i u grad Đurvidek. Izložili su ga na igralištu Ečega, odmah iza Katoličkog groblja. I pored toga što truplo beše preparirano, strahovito je zaudaralo. Nastavnici su nas vodili u Ečeg da kolektivno posmatramo ovaj neverovatan prizor: ja i moj školski drugar Bradimil Ćopić stojimo sa zapušenim nosevima pred ogromnim lešom morskog čudovišta, pred lešinom Boga. Naravno, u to vreme još nismo čitali Melvilov roman Mobi Dik, veličanstvenu priču o Belom kitu, o Belom Bogu.

 

Ne znam ja ništa. Zašto ovo pišem? Trabunjam, tumaram, pijan sam od ničega, od nesvesti u kojoj tavorim. Tako sam i zabasao, kao djetić, u tu Bosnu. Skeletani, koje ime!? Uvek sam želeo da odem tamo, ne znam ni sam zašto. Ili Pustipriča! Ludilo, mogao bih poludeti od tih imena, od predivnih krajolika u kojima čuči strava. Najveći posmatrač krajolika beše, pak, siroti Skardaneli. Ali i on je poludeo. Šta to znači boraviti u predelu ili samo posmatrati predeo? Ako je neko to znao, on je znao. Ipak, skupo je platio to znanje. Ali definitivno ta istočna Bosna, to je najugođajniji predeo. Znam to iako nisam nikud mrdnuo iz ovih krajeva. Matori senilni skriboman, uglavnom, ne putuje nikud. Ali seća se! Kako? Nema lepših proplanaka na kugli zemaljskoj. Raj! Pa, ipak taj rajski predeo beše pozornica najstrašnijih faunskih igara. Opet ta Zmija, ili Zver koja je zalutala. Zmija i Zver u Raju!? Možda sam ja bio ta so rata, taj jezičak na vagi, da nisam tamo zabasao kao dečak, do tragedije ne bi nikada ni došlo. Mala uzročno-posledična greška, najbezazlenija, ali delotvorna. Misliš? Dakle, ja kao dečak Ares? Lutanje je opasna stvar. Pan zaluta, ali samo iznimno, pojavi se nenadano i eto vriske, eto krikova koji lome srce. Ali Pan nije Ares, Pan je uvek na svom, mrtav je, nikuda on iz Arkadije ne mrda, ali može da izazove Aresa koji je velika lutalica, može da ga privuče. Kada se strava uvuče u krajolik… Krilati rat čuči uvek s one strane reke. I hop… Drino, jebem te…

 

Ubijanje je gnusno i ne može se ničim opravdati, nepovratno je, ali i neizbežno. Bolje je biti ubijen nego ubiti. Bolje je ne postojati nego… pomisli matori senilni skriboman.  U tom smislu moglo bi se reći da su… a ne, bolje ućuti. Ali krađa je dobra stvar, taj atak na imovinu, na vlasništvo, na primer, krađa srebrnih kašika ili krađa informacija, provaljivanje neke tajne kao najveće vrednosti. Iako i ubistvo je neka vrsta krađe, krađa tela ili pak krađa duše? Dakle, ubica je lopov. Nekoga razbaštiniti, znači, učiniti mu uslugu. Lopov čini uslugu pokradenom, kao i ubica ubijenom. Šta će mu imovina? Šta će mu telo? Strašno! Treba napustiti sopstveno telo, iako, to je ono jedino što ima, tj. nema, jer telo je i svačije i ničije? Lopov sam ne zna šta će sa tim, posle ga baci negde. Odbaci vlastito telo. Ali duša ubijenog ga prati. Tako sam i ja kao duša, ne, kao telo bez duše, pratio u stopu Ljuba Džavola, nisam ga ispuštao iz vida. Zmija i Zver! Činom ubistva bili smo telesno spojeni, kao sijameri, strune su neverovatno duge i elastične. Ali i naše duše su postale nerazdvojne, prate jedna drugu. Veselje, radost življenja, vrhunski optimizam! A obično se ne zna ni ko je lopov, tj. ubica, što je posebno zanimljivo. Zapravo, znamo samo mi, nas dvojica, to je naša tajna. Ko je u stvari Ljubo, ko je Zmija? Počinje ta igra, želja za saznanjem, sumnja. Nemam više ništa, dakle, počinjem od ničega, ali počinjem. Ili, ne znam ništa, ali saznaću. Slatka muka? I u tom smislu bakica-ljudožderica je dobra, jer ona samo ručka, ne ubija, nema ona ništa protiv bilo kog lika, protiv subjekta. Čista travestija! Odgrize ti parče bicepsa, ili tricepsa, ili guznog mišića i dosta, beži dalje, idi leči se. Ili imaš ljude kao žive leševe (za razliku od onih šiljoglavih), najčešće su to pesnici koji hodaju okolo i koje bakica brzo sredi. To je ta drevna higijena rase i nema u tome ničeg lošeg. Ali obično se uparuje ubijanje sa pljačkom, ubiti pa opljačkati. Ili ubiti pa obljubiti, što je još suštastvenije! Eto, Bosne, eto Ahila! Ali zapravo sama smrt nema ništa sa onim koji je zadaje, sa ubicom, ona pripada samo ubijenom kao njegova lična svojina, kao njegov lični putnički prtljag. Iako, taj prtljag je prazan, smrti nema. I u tom smislu ubica ništa ne postiže, on dolazi samo do praga, ali dalje ne može da mrdne. Da li je tu prste umešao ujka Eter, nežni spasitelj, zaštitnik koji čini bića nedodirljivim!? Ubijeni to shvata u poslednjem trenutku, što je razlog za zagonetni osmeh na njegovom licu. Ali kako ja to znam? Pa sećam se da mi je onaj sveštenik, koji me je spasao, rekao da me je našao kako ležim ubijen u lokvi krvi baš sa nekim zagonetnim osmehom na licu. Ali tako je i sa krađom i ostalim zlodelima, ne može se to postići. Iako poeni se zbrajaju, dobija se neki rezultat.

 

Posle mesec dana provedenih u bolnici, vratio sam se u dom. Da li je moj problem  bio rešen Ljubovim samoubistvom? Osećao sam se komotno, straha je nestalo, ali kao da me je počela gristi savest. Ja sam snosio delimičnu krivicu zbog odbijanja da mu oprostim. Nisam hteo da ga pustim. Bio sam ohol, nisam dao oprost, što je veliki greh. Ja sam njega ubio. Ali sada je kasno, imam Ljuba Džavola, tj. njegovu dušu, na grbači za sva vremena. Kada me je Ljubo masakrirao, ja sam bio praktično mrtav, u stanju kliničke smrti. Sreća (ili nesreća) je bila da je vrlo brzo naišao neki franjevac, sveštenik, koji me je zatekao kako ležim u lokvi krvi ispred ulaza u crkvu. Inače, taj čovek me je posle posetio u bolnici. Neprijatna činjenica je da je on veoma ličio na Ljuba. Dok je sedeo pored mog kreveta nisam smeo da ga pogledam u oči, sklanjao sam pogled od svog spasioca! Vojna bolnica se nalazila na kojih dvesta metara od mesta gde sam napadnut. Odmah su me operisali, naprsla mi je trbušna aorta. Sutradan je došlo pola doma da da krv za mene, među ostalim možda i Ljubo Džavo. Ipak, nadam se da mi nisu dali njegovu krv, kažem, nadam se, ali ko zna? Ali krv je dao i onaj sveštenik! U svakom slučaju, užasna je i pomisao da mojim venama teče krv moga ubice, mrtvaka. Sada sam kao živi leš i red je na nekoj pijanoj bakuti da završi posao.

 

Veliko je pitanje da li sam preživeo Ljubov atak. Najverovatnije da nisam. Dokaz za to je i jedan mali grob (verovatno prazan) na Futoškom groblju sa inicijalima. Inicijali na spomeniku? Čiji? Ništa nisam shvatao. Posetio sam groblje prilikom jedne duge šetnje. Matori senilni skriboman je išao da vidi dom u kom je proveo dobar deo mladosti. Na žalost, zgrada je bila pretvorena u kokošiju farmu. Ipak, život se nastavio, ali kao zagrobije, pod posebnim osvetljenjem događalo se svašta. U sutonu… taj gradić?

 

 

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.