Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

Piše: Gorčin Stojanović

 

Tata ne voli da se kupa u moru. Ustvari, možda i voli, ali ne sme na jako sunce. Tata ima slabo srce, a ne sme ni da jede slatko. Kad je sunce najjače, tata je uvek u borovoj šumici iznad betonske plaže koja gleda na drugu obalu uskog zaliva, najdubljeg na celom otoku, na čijem je kraju malo mesto. I mama je u šumici, i druge mame i tate.

Ponekad, tata je u kafiću na drugoj strani uvale, u manjoj od dve vale, iz koje se mesto ne vidi, samo se nazire izlaz iz fjorda i vidi velika kamena planina na kopnu. Kafić ima nadstrešnicu pokrivenu platnom sa žutim i narandžastim prugama, kao šator za presvlačenje na plaži po kojoj se jure Tom i Džeri. To se zove pergola. Ispod pergole sede ljudi i piju kafu, kiselu vodu koju zovu mineralna ili radenska, bevandu boje soka od borovnice, pivo. Čitaju novine i slušaju radio. Mama voli kafe Eterović, zato što je tamo odličan espreso. U mistu ima još dva kafića, ali samo je ovde dobra kafa, kaže mama, a mama zna, ona pije puno kafe.

Na našoj plaži sunce zalazi ranije. Tada tata dolazi, telo mu je mršavo i belo kao mladi sir, najbelje telo na celoj plaži, belje i od tela onih koji su tek došli na more, spušta se u vodu, i posle nekoliko zaveslaja okreće se na leđa i pluta raširenih ruku i nogu, talasi mu skrivaju lice, samo brada izviruje iznad površine. Tata podseća na skulpturu u crkvi Sv. Roka, rad nepoznatog majstora, jedan od najlepših primera drvene plastike XV veka u Dalmaciji, onu levo od oltara, samo što je u belo obojeno i ulašteno drveno lice Raspetog uokvireno dužom kosom.

Ako tata ne dođe na predvečernje kupanje, mama i ja idemo kod Eterovića. Prolazimo pored čamaca, pored kuće u kojoj je naša soba, pored samoposluge i pošte, velike kafanske bašte, malog trga, crkve, skrećemo u mali zaliv. Tata pije bevandu i čita Večernjak i Politiku. Sa radija čuje se tiha muzika, dalmatinski šlageri. Festival se nedavno završio, Radio Split pušta puno novih pesama. Ća će mi Copacabana, Acapulco il Madrid, kad ja imam svoju malu, kad ja imam svoju kalu, tamo je moj cili svit, grlena pobednička pesma označava kraj sijeste, furešti će na tuširanje, balkone i prozore okitiće šarenim šugamanima i kupaćim kostimima, potom će obući svoje uske majice i bele pantalone širokih nogavica, svoje majušne suknje, zablistaće lančići oko preplanulih vratova i u dubokim dekolteima, ophodnja oko zaliva počinje, sladoled posle večere i divljenje velikim jahtama pod stranim zastavama, žamor, miris frigane ribe, ća će Rio de Janeiro, Honolulu il’ Brazil.

Pre nego što se sve to desi, odmah posle pobedničke, čuje se jedna druga pesma, tiha i spora. Počinje zvucima talasa koji napadaju obalu, lome se, krune i povlače, pa iznova nadiru, kao podloga udaljenoj brodskoj trubi i klicanju galebova iz visine. Odnekud, probija se gitara. Bubanj i mutni bas pozivaju ženski glas: O, more, još se sjećam onih dana, kad si naša tijela milovalo pjenom tvojih vala, „tvojih“ umesto „svojih“, pismenost ovde nije važna, jer ženski je glas ubedljiv, nežan i izbrazdan kao krupniji rebrasti pliš od kog se šiju samtarice, poput onih boje tamne krošnje čempresa što čekaju na prvi dan škole, tamo, kod kuće, na kopnu, kad telo opet bude pokriveno i kad zagrljaj mora više ne bude dovoljna zamena žudnji za drugim telom. Tad smo djeca bili mi, peva dalje glas, odsutno-sneno, kako i treba da peva glas s mora, ovde smo zbog zaborava, zbog odmora od grada, pesma ima biti spora i tmasta kao lenji valovi blizu kamenite obale, i takva ona jeste, a na moru smo uvek deca, kupanje je uvek igra, ne može se ne biti detetom kraj mora i u moru, ako je čovek beznadežno kontinentalno biće. I još nismo ništa znali, šta nam nosiš ti, nevešti pesnik moru daje snagu sudbine, i možda ima nečeg u tome, more je more, metafora za nešto, život sam, možda, kad se već ono samo ne može predstaviti drugačije nego samim sobom, nemoguće je pronaći metaforu za more, kaže drugi, pravi pesnik, nujan nad sredokraćom svog života, kao što je nujna i ova pesma u kafeu Eterović, u malom bračkom mistu. More, svoja sopstvena metafora, nastavlja ozbiljni pesnik, a tako se zove ova pesma što prekriva vrelinu dana, tako se zove vokalno-instrumentalni sastav koji je izvodi, tako se zove album na kome se pesma nalazi, sa slikom ljeskajućih talasa i siluetom galeba na omotu, sve je čisto, jasno, bez metafore, i tako ima biti, ta more je more, uvek veliko i uvek svobuhvatno, nema malog mora kad stojiš pred njim ili pored njega ili ga samo čuješ, kao što se čuju vali dok gingolaju svoje barke, tu odmah pored bašte kafića.

Tata pije bevandu, na stolu spuštene novine, prve strane zagrebačkog Večernjaka i beogradske Politike, novine na otok stižu kasno, onim ranopopodnevnim brodom koji se zove Takovo, a zašto se tako zove, to ne znaju njegovi putnici, ni furešti, ni domaći, u kakvoj vezi stoji Takovo sa ovim mestom, osim što se isto ime nalazi na kutijici slatkog dvobojnog krema, zna li neko iz ovog mestanceta zašto je i kome važno malo misto Takovo, jesu li se ikada srela bilo koja dva stanovnika tih dvaju geografskih pojmova kojih nema uvek i na svakoj geografskoj karti? Mama pije kafu, ja pijem sok boje bevande. Brkati čovek na malom šanku, stešnjen između narandžastog aparata za espreso marke gađa i poslužavnika, ajncera, sa prljavim posuđem, deluje uznemireno, trepće ubrzano kao svraka na jugovini, mreška bore na preplanulom čelu, kao nevoljno, kao u razgovoru. Kad progovori, a to će se upravo desiti, ne obraća se ni gospođi za šankom, ni ostalim gostima kafea, kojih nema mnogo i svi su domaći, reči su upućene neodređenom slušaocu, ne očekuju sabesedništvo. Ja volin sve jude, nije bitan ni rod, ni vira, ali Turke ne mogu podnit, kaže čovek svetlih brkova i svetlih očiju, eto, otpuhne iz sebe poslednju reč, kao da se rešio nekog bremena. A s pjesmom i mirisom tvojim, rađala se ljubav naša, to je jedini odgovor, pesma plovi dalje kroz sijestu koja se primiče kraju, i zato ti more hvala, priprema se referen, a u kafeu se ne čuju drugi glasovi, samo zvuk uvlačenja i ispuštanja dima cigarete, prevrtanje kutijica sa šibicama, spuštanje čaša na sto, more, more, more, more, more, more, refren, to je reč ponovljena šest puta zaredom, pa završno dozivanje, o, more, i onda opet, četiri puta po sedam, dvadeset osam istih reči, i na kraju refrena, dvadeset deveto, prestupnoo, more. I onda više nema glasova u kafeu, vali gingolaju svoje barke, tu, na vezu, ispred kafea, ali se čuju talasi, samo to nisu ovi koji ljuljujškaju pasare i jednu staru braceru bez latina, bez jedra koje bi je moglo odvesti bilo kamo, talasi se čuju iz zvučnika, to pesma ulazi u svoj drugi deo, opet galebovi i opet gitara, ritam se uspostavlja. Stiže glas: i to sunce, što nad tobom tako sije, i taj galeb što nad tobom leti, tempo je isti, ali se pesma čini nekako sporijom sada, kao da je istovetnost drugog njenog dela učinila da se kretanje zaustavlja, ovo je bonaca pesme, njena nulta tačka. I opojni miris bora i svo to tvoje blago, dalo si nam ti, pesnik se zaglavio u svojoj sveobuhvatnosti svoje metafore.

 

Brkati čovek prelazi pogledom po kafeu, što je rekao, rekao je, opet mu u vidokrug dolaze novine na našem stolu, možda opet čuje očev naglasak, ili je to drugi jezik, jezik koji dobro razume, tu jedinu vezu između imena broda Takovo i ovog mesta. A onda čuje glas moje majke, a što nas mrzite, mi smo baš dobri, kaže Emina, jer Turci o kojima je čovek govorio nisu Turci koji su se pre nekoliko dana iskrcali na Kipru, o čemu bruji ceo svet, pa i vesti na radiju koji emituje festivalske pesme. Dalo si nam ljubav vječnu, dalo si nam sreću, i zato ti more hvala, kraj druge strofe, sad će ponovo onaj umirujući refren, četiri puta po sedam, i prestup. Ženski glas blizu, muški u pozadini, a u trećem sledu ženski glas odlazi u gornju tercu, a javlja se i drugi ženski glas, u oktavi, sasvim visoko, na ivici krika, gore s galebovima koji se više ne javljaju, ni u pesmi, ni u predvečernjem miru manjeg od dva zatona malog otočkog mesta.

Na dalji prizor može se spustiti najpre nežna koprena godina, a potom i teški zastor vremena, iza kojeg se neće čuti traženje izvinjenja i ustrašeno objašnjavanje, neće se videti da sve dalje kafe i druga pića u tom kafeu više nismo mogli platiti jer su ih platili drugi, neće se videti smešak kroz bradu mog oca i ironičan osmeh moje majke, neće se videti ni to da smo dve godine kasnije ponovo došli ovamo, kao ni to da smo taj drugi boravak prekinuli zbog nečeg sličnog, uz očevu opasku kako ne želi da mu plaćaju piće zbog svoje rđave savesti, opasku praćenu psovkom.

Podignemo li, ipak, zavesu na kratko, videćemo moje roditelje još nekoliko godina kasnije ponovo na otoku, samo u sledećoj uvali, na svom poslednjem zajedničkom letovanju za očeva života.

U kišnom danu ranog septembra, uvala i misto stoje kao što su stajali i pre dvadeset i osam godina, po jedno more iz refrena za svaku. Kafe Eterović više ne postoji. Na obali kupujem mužar, avan od kamena od kog je napravljena Dioklecijanova palača i predvorje zgrade Ujedinjenih nacija. Glas Meri Cetinić i muzika grupe More ne čuju se. Ali ja ih čujem. More, svoja sopstvena metafora.

 

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.