Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

Piše: Vladislava Petković Gordić

Laszlo Vegel, Balkanska krasotica ili Šlemilovo kopile, Fraktura, Zagreb, 2017.

 

Balkanska lepotica iz naslova možda najboljeg romana objavljenog u jugoistočnoj Evropi godine 2017., jeste žena, san i slika. Ona je Ivana Perišić, osoba s imenom, prezimenom i burnom biografijom fatalne zavodnice; ona je reljefan književni lik, ime velikog sna o slobodi, promeni i preporodu, žuđena putena ženskost predstavljena na slikarskom platnu koje nadtrajava silnike, političare, društvena uređenja i ideologije. Dok gleda njen akt, partizanska heroina Svetlana, čija agresivna nesigurnost potiče ideološki zasnovan sadizam, a ideološko opredeljenje kamuflira nepokornu ljubomoru i zavist prema telu druge žene, žene-suparnice, podrugljivo izgovara rečenicu: “Samo se naivnim sanjarima čini da je pokvarenost čudesna.”

Balkanska lepotica i jeste roman o dvojici naivnih sanjara očaranih moralnom i etičkom “pokvarenošću”, radoznalo i razrogačeno zagledanih u prestupe drznika i silnika kojima se, fasciniranosti uprkos, nikako ne žele pridružiti. To je roman o dedi i unuku, koji se prezivaju Šlemil: sȃmo je prezime nesigurne transkripcije, budući da su roditelji dede “svešteniku izdiktirali da se novorođenče zove Slemil János“, ali je dete u krštenicu upisano kao Johann Schlemihl, “mada su ga u komšiluku svi zvali Janči ili Janoš”, da bi nakon 1918. postao Jovan Šlemil; unuk, jednakim putevima identitetske premetačine, biva i Ferencz, i Franjo, i Franz. Tragaju, tako bezimeni i sveimeni, za tom pokvarenošću, koja im se čini tako čudesnom. Tragaju za hedonizmom, o kom se ne usuđuju da sanjaju, i sanjaju o bekstvu i pobuni, čijim tragom, i pored želje i volje, ne uspevaju da krenu. Obeleženi, pri svemu tome, prezimenom kao svojstvom.

Godine progona, bezdomnosti i neuspelih pokušaja da se nesreće zaobiđu, stvorile su u jevrejskoj tradiciji šlemila, tip junaka koji ne pobuđuje naročito divljenje i poštovanje: on je nimalo laskav, no sveprisutan, reminiscentni proizvod svake turbulentne istorije. Jevrejsku literaturu prožima dosledno odmicanje od konvencionalnog junaštva jer je u svesti nemoćne žrtve prisutna ideja o tome kako je ono što se smatra herojskim često, zapravo, tek jedino narcisoidno i brutalno. Nekada je dovoljno teško i izazovno “samo” da se ostane u životu kako bi se ispričala priča. Antiep o tom i takvom antiheroju sačinio je Végel László u Balkanskoj lepotici, groteski rečite simboličnosti: dva Šlemila, umesto da biju bitke ili makar kuju ono Njegoševo “svijetlo oružje”, liju grbove, koji od svedočanstava o ratovima i proishodećim geopolitičkim menama, prerastaju u bizarnu invenciju istorije i herojstva. Jedan od tih grbova krasiće i glamurozno zdanje postkomunističkog hotela u vlasništvu rentnog patriote Kotarca, koji je postao milioner švercujući gorivo tokom devedesetih. U skladu sa svojim novobogataškim ekspanzionizmom, postsocijalistički tajkun naručio je čak šest grbova, sa podrazumevajućim znacima tog trenutka kurentne srpske državnosti.

“Otkako je umro, ja ponavljam njegove priče”, kaže unuk, pripovedajući o svom dedi tajanstvenoj Lauri Rotenbiler, pristigloj iz Beča sa repovima intrigantne prošlosti, odveć zainteresovanoj za portret balkanske  lepotice. “Biću srećan i spokojan sve dok sam suvišan”, govorio je stariji Šlemil, čiju ispovest unuk pedantno restaurira, bez želje da je restrukturira ili redizajnira; i doista, ceo dedin život i dve njegove smrti (ideološka 1945., fiziološka 1995.) obeleženi su pokušajem da mimikrijom grbova, koje kuje za razne poretke i vlasti, sačuva sopstvenu epizodičnost. Portreti Franca Jozefa, Hortija, Staljina i Tita smenjuju se na zidu njegove radionice kako se, u skladu sa istorijskim menama, menja i pekarski asortiman (kifle, zemičke, burek), ulična ikonografija (zastave, grbovi, pokliči) i repertoar lokalnog orkestra za svadbe i sahrane (od ždralova iz mađarske operete, preko državnih himni, sve do Titovog prelaska Romanije). Posao kovanja grbova je dovoljno metaforičan da bi bio verodostojan, ali i dovoljno verodostojan da bi metaforično predstavio stvarnost sablasnih promena i tihih prestrojavanja. Dva Hefesta žive svoje žudnje kroz moćne Druge, koji se golih šaka i golom silom rvu sa istorijom: balkanska lepotica Ivana Perišić, san i java mnogih muškaraca, i silnika i slabića, nije samo dionizijski okidač želje, već i slika radosne obesti i žudnje za slobodom koju deda i unuk neće morati da skrivaju, jer ih nikad neće smeti osetiti.

Priča o sanjarima varljivih imena, smeštena je u grad jednako nesigurne imenske karakterizacije. U oslikavanju portreta grada, kakav je Újvidék, Neoplanta, Neusatz ili Novi Sad, romansijer, kritičar, dramski pisac i putopisac Végel, promišljenim i preciznim potezima četkice ne spaja samo dve istorije i dve kulture, mađarsku i srpsku, nego piše autentičnu hroniku mentaliteta koja nadilazi predznake nacionalnog. Njegov specifičan topos nisu toliko kulture u kontaktu – budimo pošteni pa recimo: ti kontakti su predvidivi jer ih odlikuju očekivani strahovi od malih razlika i ideološko zabašurivanje istorijskih nepravdi – koliko sudari egzistencije i etike.  Végel i iz dokumenta i iz fikcije, i iz stvarnosti i iz iluzije ispreda mogućnost da se sretnu umetnička transpozicija i etička kontemplacija; njegova prozna dela, bilo da govore o ratu, bilo da govore o mirnodopskim političkim ili erotskim zamkama i ucenama, bave se onim graničnim situacijama u kojima moralni osećaj, slično kao u Šekspirovoj Meri za meru, zavisi isključivo od okolnosti. Végel restaurira prošlost Novog Sada i pred-, post- i socijalističke Jugoslavije, ne odvajajući komično od strašnog niti satiričnog od smrtonosnog.  

Tako se i Balkanska lepotica otvara ključem hotelskih dveri koje mame u san o raskoši za koji junaci od početka znaju da im, kao statistima istorije, ne pripada. Hotel Luksor, otmeno zdanje sa pet zvezdica čija terasa gleda na Dunav, niklo na temeljima prethodne građevine s idejom da bude glamuroznije od svake lepe prošlosti, nalazi se tik kraj kuće i imanja dvojice Šlemila koji se herojski trude da u njihovom svetu, od početka Velikog rata pa do završetka milenijuma, ostane sve isto, u znaku poštenog rada i nepromenljivog reda. U hotel dolaze gosti u limuzinama sa zatamnjenim staklima, štite ih krupni momci (opisuje ih slikovita reč rmpalija), a njihovu bezbednost nadgledaju sigurnosne kamere. Tu su i neizbežne dame na visokim barskim stolicama, viski s ledom, večere uz vino, apartmani u koje se potom odlazi. Gosti hotela “tvrde da je rođen jedan novi svet nakon što su komunisti najureni”. “Ne volim da budem kvariša ničeg dobrog”, kaže unuk Ferenc, “ali – prema mom skromnom mišljenju – taj takozvani novi svet meni pre svega liči na jedan dobrostojeći bordel”.

Junak i narator prethodnog Végelovog romana Neoplanta, fijakerista Lazar Pavletić, poreklom iz Knina, čiji je otac došao u Novi Sad po završetku Velikog rata i našavši napušten fijaker počeo da ga vozi, samo je jedan primer čoveka koji prihvata multikulturalnost i pokušava da je živi dosledno, da je obuhvati u jeziku i bitku. On se uzgredno pojavljuje u Balkanskoj lepotici, kao i njegov fijaker, koji će Šlemilovi čuvati prekrivenog, adekvatno simbolično, maskirnim platnom. Lazarova majka je alegorijska figura multietničnosti koja se ne iskazuje, nego se stalno mora preodevati u skladu sa političkim okolnostima, i ona će nagovestiti sve maskirne identitete Balkanske lepotice: ovoj konobarici iz Dornštetera (Dornstadter), novosadske poslastičarnice čije se promene identiteta prate kroz decenije političkih promena (zvala se, redom, po Moskvi, Zagrebu i Atini),  do kraja ostaje nejasno da li je Katarina ili Katalin, od oca Jana ili od oca Janoša, da li je Slovakinja ili Mađarica, ali će panično svoj nacionalni identitet prilagođavati vojskama koje dolaze i prolaze. Prateći istorijske događaje, i smenu raznih vlasti i raznih država, otkrivamo da, kao i u Šekspirovim problemskim dramama, sačuvati goli život često može biti najveće poniženje: da bi se život sačuvao, mora se moralno, etički, pa i etnički puno toga izgubiti.  

Odrešit ne samo kad treba kritikovati istorijska bespuća, nego i onda kad treba kritikovati mentalitetska raspuća, kako na uzorku kuće i okućnice veličine dlana, tako i na uzorku socijalne zajednice prečnika Sunca (ne zaboravimo da je Novi Sad grad iz kog Šlemilovi ne odlaze, već je samo lansirna rampa za njihove snove koji se rasprskavaju u svim pravcima), Végel prepliće burlesku i satiru sa sažaljenjem i humorom, ne bi li što jasnije dočarao naivne predstave njegovih junaka o velikom svetu i imperijalističkoj politici. Svi oni, bez obzira na naciju i klasu, sanjaju Beč, uključujući i balkansku lepoticu Ivanu Perišić: i sama želja, dakle, ima svoju želju. Nesrećni i nespretni Ferenc Šlemil vodi naraciju dvostruke namere i mnogostrukih senki, krijući sopstveni neherojski životopis ispod dedine životne priče, tonući u nju kao u ogledalo iza kog se prostire neka tuđa, čudna i posuvraćena zemlja.

Végel je napisao zavodljiv, pitak tragikomičan roman halapljivog ritma i savršeno scenične naracije koji se igra kostimografijom istorije: sve pripovedanje može se, bez žrtvovanja i gubitka, odmah pretočiti u pozorišne prizore koji slikaju neprestane smene nasilja i mira, i  anatomizuju posuvraćene karaktere i navike. Pisac se ponovo zabavio jadima ratova, ali ne i seoba: postoje samo identitetske migracije koje junake ne pomeraju s mesta. Kada u završnici romana kuća i radionica Šlemilovih nestanu u požaru koji je Ferencz podmetnuo da bi uništivši mesto radnje sačuvao priču, čućemo, iz gomile okupljenih radoznalaca, “pramenove rečenica u velikoj graji”: stari Šlemil nije bio Mađar, “nego Nemac koji se predstavljao kao Srbin”; “svejedno je da li je bio komunjara ili fašista, bio je pre svega ludak”. Postoji, baš u tim prezrenim i omalovaženim naivnim sanjarima, čudesan, neslućeni kapacitet preživljavanja i prerušavanja, jedne maestralne, transparentne, a tajanstvene običnosti.

 

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.