Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

Piše: Ivan Milenković

1984. Georgea Orwella veliki je politički roman, ali i moćna ljubavna priča. Bez ljubavnog sastojka Orwellova knjiga ne bi bila remek-delo.

Winstona Smitha upravo ljubav izbavljuje. Ona ga izvlači iz jezive stvarnosti i on postaje otporan na sve, pa i na Velikog brata. Ljubav ga čini slobodnim iznutra i, posledično, neustrašivim spolja, u tolikoj meri da istrajno podnosi torturu. Unutrašnja sloboda suspenduje spoljašnji, zajednički svet, te, utvrđeni u sebi samima, postajemo neosetljivi na ono što se događa tamo. „Niko nije imao ništa svoje“, opisuje Orwell život u državi Velikog brata, „do onih nekoliko kubnih santimetara u lobanji“ (str. 39)1. Bilo kakav da nam je spoljašnji status, bili mi slobodni građani ili robovi, bilo da se s mesta A na mesta B premeštamo po sopstvenoj volji ili smo u lancima, bilo da smo u gradskoj vrevi ili prognani na najudaljenije ostrvo na svetu, ostaje nam tih „nekoliko kubnih santimetara u lobanji“ koje nam niko ne može oduzeti. Na suštinski način slobodni smo iznutra. (Ovde odmah valja svratiti pažnju na tu neobičnu vezu suštine, unutrašnjosti i slobode: suština je, naime, uvek negde iznutra, skrivena, tako duboko pokopana da se hiljadama godina već filozofske ekspedicije, u upornoj potrazi za suštinom, vraćaju neobavljena posla s opasnih putovanja uzduž i popreko naše duše. Filozofija je, međutim, relativno skoro uočila da stvari sa suštinom ne stoje baš najbolje, a time, posledično, ni s napaćenom dušom. O slobodi koja se grčevito drži za tu i takvu suštinu ni da ne govorimo). Sve i da smo u paklenom ognju – a država Velikog brata jeste pakao, kao što je to bio i Sovjetski Savez koji je Orwellu poslužio kao inspiracija – unutrašnju vatricu slobode održavamo sve dok ima života u nama. Otud razgovor koji Winston i Julia, sluteći skoro hapšenje, vode u svom malom pribežištu. „Jedino što će biti važno“, kaže Winston, „to je da ne izdamo jedno drugo“ (str. 156). Ne, dakle, da ne priznaju. Pod torturom će priznati šta god se od njih traži. „Priznati ne znači izdati“, nastavlja Winston. „Šta se kaže i uradi nije važno: važno je samo šta se oseća. Ako bi me naterali da te prestanem voleti – to bi bila prava izdaja“ (isto). Ako ne volimo, ako to ne umemo, onda ne umemo biti ni slobodni, a tada je ionako svejedno. I nema tih muka, verujemo, koje nećemo podneti zarad bića koje volimo, sve dok je ono tu, s nama, u nama. Smrt je tek mogućnost pred kojom nećemo ustuknuti. Zato Julia i kaže da Veliki brat, njegova partija i njegova policija, ne mogu da uzmu dušu, „to je jedino što ne mogu. Mogu te naterati da kažeš bilo šta – bilo šta – ali ne mogu te naterati da u to veruješ. U dušu ne mogu da uđu“ (isto). Winston se saglašava s Juliom: „U dušu ne mogu da uđu. Ako možeš i dalje osećati da vredi ostati čovek, makar to ne dalo nikakvih rezultata, onda si pobedio ti njih“ (isto).

Problem je, međutim, u tome što i Veliki brat sve to zna.

Veliki brat Orwellov, dakle, sve to zna. Nije problem uzaptiti telo, već uzeti dušu. Nije problem slomiti telo, već slomiti dušu. Nikakve muke neće pokolebati Winstona Smitha sve dok ima nju. Dušu ne može da izgubi sve dok je u toj duši ona. Miran je jer izdati je neće. Veliki brat nema načina da ga natera na izdaju. Lako će se on odreći Julie javno, potpisaće šta treba, reći će šta treba, ali tu, u sebi, u duši, u samoj svojoj suštini, on će da je voli i biće slobodan. Osim ako Partija ne potraži pomoć arhive straha. Izložen svom najvećem strahu, pacovima, Winston Smith će popustiti. „Uradite to njoj!“, zaurlaće dok mu se gladni pacov zaleće u lice. On želi da gladni pacov lice progrize njoj, Juliji, ženi koju voli. On to zaista želi. I to je kraj. Posle toga može sve. Posle toga nije problem da 2 + 2 bude 5. Samo ako partija tako kaže. Susret Smitha i Julie posle torture, susret dvoje ljudi slomljena tela i poharane duše, nalik muslimanima iz Aušvica („nisam više dovoljno živ da bih umeo da se ubijem“)2, jedna je od najstrašnijih scena što ih je književnost proizvela: „’Izdala sam te’, otvoreno reče ona. ’Izdao sam te’, reče on. ’Ponekad’, reče ona, ’ponekad ti zaprete nečim – nečim čemu se ne možeš odupreti, o čemu čak ne možeš ni misliti“ (str. 260-261). Totalitarni režim će, pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način, naći načina da nam oduzme dušu. Kada nam ostane samo unutrašnja sloboda, tada je kasno. Jedina sloboda koja se računa jeste spoljašnja, politička sloboda: kada živiš kao slobodan čovek s dušom možeš raditi, na sopstvenu odgovornost, šta ti je volja. Jer, slobodan si čovek. Kada ti, tome nasuprot, od slobode ostane samo duša, već si rob, priznavao to ili ne. Zato i jedna od deviza partije Velikog brata i može da bude „Sloboda je ropstvo“ (str. 20).

U totalitarnom poretku nema ko da hvata Vođu u lažima. Zato on uvek govori istinu. Demokratski se poredak, utoliko, od totalitarnog razlikuje upravo po tome što postoje institucije posredovanja između vlasti i građana, čitava mreža čvorova kompetencije – novine različitih ideoloških perspektiva, elektronski mediji u čijem središtu je javni servis, nevladine organizacije, čitav niz institucija računajući ombudsmana i poverenika za građane, sudovi, parlament, nauka – ali i oni se pokazuju sve nemoćnijima pred cunamijem gluposti, laži, budalaština, mistifikacija. Istina se nije izgubila, kao u totalitarnom poretku, ali vredi koliko i laž, ili glupost. Stanje u kojem istina vredi koliko i laž, budalaština ili tlapnja, naziva se postistinom.

Prema oksfordskom rečniku postistina (post-truth) označavala bi okolnosti u kojima javno mnjenje više oblikuju emocije i lična verovanja, nego objektivne činjenice. Ako ostavimo po strani tipično anglosaksonsku veru u „objektivne činjenice“ (što se, iz filozofske perspektive, ne razlikuje previše od vere u deda Mraza), i ako zanemarimo pozivanje na emocije i lična verovanja – emocije i lična verovanja uvek su bili važan deo političke igre – postistina se direktno vezuje za javnu sferu (politiku). Pojam istine koji prethodi postistini i koji nas ovde zanima, precizno se da razabrati po modelu sudskog procesa. S jedne strane imamo ljude koji tvrde da se izvestan događaj odvijao upravo onako kako oni tvrde. „Čovek ujeo psa“, recimo, kažu svedoci. S druge strane imate ili nemate taj događaj: čovek je ujeo psa, ili ga nije ujeo. Između događaja i svedoka toga događaja nalazi se sud koji, sledeći proceduru, utvrđuje šta je istina, a šta laž. Začkoljica je, dakle, u tome što neko – treća instanca, čvor priznate kompetencije – mora da potvrdi da li tvrdnja odgovara stanju stvari, inače strane u sporu ostaju utvrđene u svojim istinama i lažima. A ljudi, kako bi rekao dr. House, lažu. Istina, utoliko, nije tek data, pa je potrebno samo da se sagnemo i pokupimo je kao voćku otpalu s drveta saznanja, nego istina uvek postaje istinom. Nepotvrđena istina, istina koja nije to postala, koja se ukazala samo tako, bez posrednika, strogo uzev nije istina. Vođa, zbog toga, osim što uvek govori istinu, u istom pokretu i uvek laže. Dok se istina ne verifikuje, dok se s mesta kompetencije – sud, naučna ili filozofska argumentacija – tvrdnja ne overi, ona ostaje tek privatna stvar koja se ne tiče nikoga drugog do osobe koja tvrdnju izriče. Totalitarni režim je, utoliko, nepolitički jer se sprovodi privatna volja Vođe bez posredovanja javne sfere. Istina, prema tome, uprkos našim metafizičkim intuicijama, uvek zahteva posredovanje. Postistina ukazuje na situaciju u kojoj je sfera posredovanja oslabila, kao u Velikoj Britaniji, ili da je ukinuta, kao u Srbiji. Partija se, kroz usta Vođe (koji govori istinu, samo istinu i, kao što je poznato, ništa osim istine), direktno obraća voljenom narodu, a narod, okupljen na trgu, nerazgovetnim, ali glasnim klicanjem oduševljeno podržava Vođu. Ili, kako bi rekao Donald Tramp na svojoj inauguraciji: došao sam ovde, kaže on svom voljenom narodu, da vam se direktno obratim. Posredovanja nema. Tamo gde oslabe mehanizmi posredovanja i kompetencije, tamo gde sistem postane samoreferencijalan – poput onog dela interneta koji se ne uređuje, te svako odlučuje o količini i intenzitetu sopstvene gluposti – kao gljivice izbijaju trampovi, orbani, vučići, erdogani, kačinjski, putini, bepegrilovi i marinlepeonove. Da nije tako i dalje bi tavorili u svojim memljivim brlozima, daleko od svetla javnosti.

Bilo da je reč o totalitarnom režimu, bilo da govorimo o postdemokratskom poretku u kojem caruje postistina – stanje, dakle, u kojem istu vrednost imaju i bullshit i istina – problem je u spoljašnjoj, političkoj slobodi. Ona je na jedan, ili drugi način, suspendovana ili oštećena. Čovek je, u oba slučaja, upućen na sopstvenu unutrašnjost, na slobodu sopstvene duše. Čovek je, takoreći, samoreferencijalan (na grčkom: idiotes), što znači da prestaje biti političko biće. A tamo, da ponovimo, gde je mera slobode upravo unutrašnja sloboda prikovana, kao Prometej, za suštinu same duše, tu, dakle, slobode nema i naša je duša već u zatočeništvu, samo to još uvek nije shvatila.

 

Bilješke

1 Džordž Orvel, 1984., Jugoslavija, Beograd 1968., prevod Vlada Stojiljković. Svi navodi su iz ovog izdanja.

2 Primo Levi, Zar je to čovek, Paideia, Beograd 2005., prevod Elizabet Vasiljević, str. 125. Vidi  Đorđo Agamben, Homo sacer, Karpos, Loznica 2013., prevod Milana Babić.

 

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.