Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

Piše: Vladislava Gordić Petković

Vladimir Tabašević, Pa kao, Laguna, Beograd, 2016.

 

Vladimir Tabašević (1986) se, posle četiri knjige poezije, okrenuo pisanju romana, sasvim sigurno samo zato da bi pesničke potencijale jezika uskladištio na sigurnom mestu. To je jedino objašnjenje za nastanak snažnog poetskog, hermetičnog i antilirskog romana kakav je Pa kao: roman o istoriji, ljubavi i drugim nesporazumima. U “veselom paklu” jezičke poezije na kakvom bi posthumno pozavideo tvorac ove kovanice Vojislav Despotov, Tabašević je uspeo da zamuti slojevit tekst iz kog su kritičari i kritičarke već izronili i psihoanalizu i mizoginiju, i društveni angažman i ideološki naboj.

Izuzmemo li tabananje mapama jezika kao najtežu strategiju i najsnažiju motivaciju da se čitalačka publika intrigira i probudi iz anestezije (i to tako temeljito da je već izvesno i peto izdanje knjige), Tabaševićev roman mogao bi se sroditi sa proznim ostvarenjima iz dalekih a prijateljskih stvaralačkih paradigmi koja inkorporiraju istorijske zaplete, etičke dileme i pregnantan jezik, a čiji su autori uspeli da dobiju mračni predmet žudnje, NIN-ovu nagradu, jednom, ili čak tri puta. Mogao bi Pa kao biti remiks Davičove Pesme: u oba romana su starac i mladić suočeni sa jednom Anom i nanosima poetskog jezika. Na prvi pogled, postavka zapleta Tabaševićevog drugog romana zaličiće na Timor mortis Slobodana Selenića: u oba dela, pripovedač je mlad čovek bez porodice i uporišta; u oba dela, pripovedač prati iskaz starca na zalasku životnih moći kao svedoka istorije i istoričara svedočenja; obojica su opčinjeni i telom i etikom mlade žene iz svoje neposredne blizine. Selenić je, po sopstvenim rečima, želeo da uspostavi “neposredan dijalog između dve epohe”, a njegov junak roman sklapa slažući mozaik sećanja stogodišnjaka Stojana Blagojevića. Selenićev narator putuje ka celini, ka stvaranju konzistentne anamneze istorijskih i političkih mena i rukavaca, Tabaševićev rovari na razgradnji ispovesti koja je podešena, lažirana i kontaminirana, ne bi je rastočio u zrakasto razmrežene priče o očevima koji izneveravaju decu. Međutim, ništa varljivije od sličnosti na prvi pogled: Dragan Radosavljević Slobodana Selenića ispunjen je strahopoštovanjem, sveden na ulogu poštenog i posvećenog zapisivača, no Tabaševićev Emil je buntovan i tašt, manipuliše ispripovedanim, svestan da je starac čiju povest piše ne njegov predak i učitelj, već njegov osujećivač.  

Kao i Tiho teče Misisipi, Pa kao otvara prostor dečje prozirnom viđenju sveta i dubokom, mutnom čuđenju nad njim, posvećen je jeziku koji preispituje svet rugajući mu se, i ruga mu se preispitujući ga. Zagovarajući principijelnu omamljenost jezikom, Tabašević se ušančio u detinju imaginaciju nekog ko ne mari za ono što bi ionako mogao da izgubi: “loši pesnici, međutim, žive na dobrim tajnama”, otkriva (nimalo loš) pesnik Emil. Ukratko, u ovoj prozi dominiraju paranojevi i sumasišavšišišmiši: mamuza se jezik do krajnjih granica izdržljivosti i osionosti. Leksički egzotizmi (“Monstrum, kao neki grad pun dečjih kolica i klackalica, nadanja ili paštašute”, najšašavija rečenica u romanu, a i šire), tok misli kojim “ide bezbroj mrava” “u bezbroj nijansi”, sintaksa koja nas vozi kroz opasne krivine cerebruma, sve to ima za cilj da jednom zauvek razori ne samo jezik gerontokratije, već i gerontokratiju u jeziku.

Najvažniji junak i pripovedač u romanu Pa kao je senka i duh, igrač tuđih uloga: Emil je mladić prinuđen da učitava svoj talenat kao softver u moza(i)k starog pukovnika V., kog zove Frojd. Emil je  “nešto između pisca i notara”, skriveni autor životne povesti koja se rastače već u samom toku pisanja. Frojd je najprosečniji mogući predstavnik nasilne gerontokratije koja je sve sebi pribavila, svu moć i sve privilegije, sada opsednuta oplakivanjem polupropuštenih šansi, no ipak i dalje uverena da njene ekstaze zaslužuju da budu ukoričene. Egocentrični starac, odveć navikao da dominira, samodopadan i ponesen sitnim trijumfima, skriva ponižavajuću mladost u pasivnim krajevima, a Emil iz finansijsko-erotskih razloga nastavlja da radi sa njim na jednako ponižavajućem kreativnom zadatku. Zadatak je lažan na mnogo načina, fiktivan samo na jedan: ne samo da rukopis (koji Frojd želi da naslovi Pakao, odustavši od ideje da ga nazove Pakao svećanja, naslovom koji je važan koliko i besmislen, proizvod, upozorava Emil, lažne intuicije i još lažnijeg stvaralačkog proviđenja) treba da posluži kao fabrikovani dokaz da je nazovi-autor “odvajkada bio sklon pisanoj reči, ali da je tek pod stare dane njegov genije odlučio da se javi u punoj silini”, da “njegova duša jeca a mastilo plače” za dragom “koja mu je muza a on joj nije muž”, već treba i da katalogizuje nemire svog zapisivača.

Malo je šta porazno kao svest da je jedina ekonomska šansa darovitog pisca ponižavajuća uloga notara; malo je šta degutantno kao zarobljenost u staračkom bezvremenu jedne mlade nade koja je toliko nestrpljiva i svega žudna da poželi da njegova devojka Ana padne s terase ne bi li mu što pre bila što bliže. Zadatak kog se Emil gadi koči njegov rast i razvoj, remeti njegov unutrašnji nemir: Frojd nije samo zamorni zadatak, već i demonska pretnja njemu, Ani, njegovim opsesijama i strahovima. U romanu se otkriva da je i od drugih demonskih pretnji ugrožena Emilova životna priča; saznajemo za odnos sa zanesenom ali udaljenom majkom, za rudarsko poreklo od oca slikara koji se prvo iselio iz života svoje porodice a potom se “ubio Dunavom”, ostavivši sinu samo jednog svog prijatelja i osećaj nelagode što “peca po grobu svog oca”. Sintaksičke strukture Tabaševićevog jezika su slalom oduška, smenjuje se staccato ritam sa nizanjem dugih naporednih rečenica, što je tužna i ironična protivteža ušančenosti junaka u kolotrazima zarađivanja za nasušni hleb.

Ovo je roman o očevima, koji deci kradu san i sigurnost: i Anin otac Bubulj je remetilački autokrata, samozvani, agresivni tumač geopoetičkih zbivanja, a Ana (konsekventno tome) prazna i poslušna devojka koja tiho čeka da Frojd umre i ostavi joj stan, trpeći verbalno ponižavanje i fizičko zlostavljanje; ipak, “život bije Aninim venama kao trka jedrenjaka”, i mi nju, “samu kao pehar”, vidimo u toliko pokornom obavljanju svakodnevnih dužnosti da bi nas to moglo navesti na sumnju da je roman ipak kriptomizogin. Ana, kao ni Ofelija u Hamletu, naprosto nije važna, nije prioritet; ovo je ipak roman o trilingu umetnika, kakvi god da su: o Frojdu, Emilu i Emilovom ocu. Pukovnik Frojd, “ostareli starac”,  predstavljen je invektivnim repertoarom životinjskih slika: “olinjali kojot”, “matori ker”, “lažov i hijena”, “suv kao kozji izmet”, od rodne kuće, od svog oca je pobegao “kao vepar”,  lutanja po belom svetu sećao se “kao pelikan neki divlji”. On je “neko ko silno želi da bude džek a džek silno nije”, onaj ko se zagledan u sveću priseća prošlosti i to zove svećanje. Njegova žena se na groblju “uležala”, on je groktao, ali i tražio “jezik stihova, uspomena, ljubavi i još nekih andraka”. Pukovnik je burleska kreativnosti, zao i bolestan arbitar (nedostatka) talenta kod drugih ljudi,  kog urnebesno dobro opisuje opaska da je “prdeo o onostranosti”.

Dugovečnost je u Tabaševićevoj prozi, kao i neretko drugde u novijem srpskom romanu (makar  u kratkom skoku od Dnevnika Marte Koen Svetislava Basare do Odlaska u Jolki Palki Mirjane Đurđević), sinonim za perpetuiranu političku i društvenu moć. Ne sasvim kao u romanu Voje Čolanovića Zebnja na rasklapanje, gde starac Nebojša Tutuš osniva terorističko udruženje Tigrovi trećeg doba, i ne baš kao u priči Novi ljudi u staroj kući Milete Prodanovića gde bezvremeno stara gospođa Emilija u ostavi krije biotehnološki rasadnik mladih lavova čeličnih laktova čiji je zadatak da je slušaju i slede, Pa kao ipak tematizuje starost kao pretnju rđave beskonačnosti i kao fenomen gerontokratije koja u političkom i socijalnom kontekstu označava “mučnu neprolaznost istog”. Temama starosti i proticanja vremena važan činilac je jezik, jer starenje donosi svest o nemoći jezika da iskaže i pokaže. Čest prozni lajtmotiv fatalne neadekvatnosti jezika da kaže realnost emocije kod Tabaševića jednostavno ne postoji: reči se množe, pršte i udaraju. Taj neobuzdani, radikalni jezik u suštoj je suprotnosti sa okoštalim tradicionalnim, skoro pa od stvarnosne proze naovamo nepromenjenim svetom zaparloženosti, siromaštva i neprekidnog odlaženja. Porazi životnih priča pretvoreni su u pobedu jezika, koji opisuje vlast starosti i letargičnu pobunu mladosti.

“Ptičanje” i pričanje su važne poveznice, koje nas usmeravaju, neočekivano, ka Fildinogovom Tomu Džonsu (u kom je puštanje ptice na slobodu demagoška montaža), ali mnogo više Strindbergovoj gospođici Juliji, koja nadasve poraznu potvrdu kapitalističko-maskulinističkog poretka doživljava kroz smrt ptice, koja mora nestati jer ne sme postojati ništa što buduću nevestu jednog sluge vezuje za  njen plemićki dom. Ubistvo ptičice u kavezu kod Strindberga je ime za ogrubelo nasilništvo koje je proizvod klasnih razlika; u romanu Pa kao puštanje ptičice Svete na slobodu je zloguka očuhova pretnja, pretnja protiv koje će Emil nastaviti ceo život da se bori kao protiv trnaca po telu koje je osećao “kao da je Sveta noću dolazio da ga ljubi i kljucka sa njega zrnca”.

Nisu slučajno Tabaševićeve retoričke figure tako uporno i tako usrdno vezane za životinje, jer one osvetljavaju put ka filozofskoj potki romana. Status životinja u svetu i diskursu prešao je put različitih reprezentacija, zasnovanih na logici diskriminacije i nasilja. Životinje su možda poslednji domen čovekove nesigurnosti, jer ne govore, neuhvatljive su zbog nemanja govora, a opet paradoksalno bliske. Bodrijar veruje da njihovo ćutanje ugrožava naš smisao, Delez i Gatari ih deantromorfizuju, ne uspostavljajući životinju kao objektivnu suprotnost čoveku već kao od njega nedeljivu razliku. Tabaševićeve gazirane štukice i škorpije u kukovima nadilaze sva čitaočeva očekivanja od konvencionalnih metaforizacija i tu razliku do krajnosti oneobičavaju.

Delez je fasciniran teritorijalnošću životinja jer smatra da zaposedanjem teritorije počinje umetnost. Pa kao na svaki način obeležava najjače bojno polje u ratu jezika i klase. U središtu romana je snažan klasni sukob, utisnut u jezik posle kakvog više ni roman ni svet neće biti isti.

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.