Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

Piše: Ivan Milenković; foto: Marc Foucault / Gallimard

Robert Antelme, Ljudska vrsta, Sarajevo, Svjetlost, 2006.

 

Naslov velike knjige-svedočanstva Roberta Antelma, Ljudska vrsta, na prvi pogled deluje neinventivno, čak patetično. Antelme je preživeo nacistički koncentracioni logor, njegovo svedočanstvo je razorno, iskustvo nezamislivo, sam Antelme je izvanredan pisac, ali naslov, čini se, svojom uopštenošću, apstraktnošću – jer „ljudska vrsta“ znači sve, dakle ne znači ništa, naročito ne u logoru – kao da se suprotstavlja zgusnutoj, nemilosrednoj konkretnosti sadržaja. U drugom koraku, čak, taj naslov navodi na pogrešan trag: zar je nacista čovek, čuje se odjek, zar esesovci i kapoi pripadaju ljudskoj vrsti, istoj onoj kojoj pripadaju i njihove žrtve? Zar oni koji su pakao stvorili i oni koji su u paklu zatočeni pripadaju istom soju, sugeriše naslov? Ali nije o tome reč. Naravno da su esesovci, kapoi, dželati i mučitelji – ljudi, i naravno da pripadaju ljudskoj vrsti i naravno da ljudska vrsta, po sebi, nije nešto divno. To smo, međutim, znali i pre Antelmove knjige. Smisao ovog tromog naslovâ otkriva se na njegovoj najprozirnijoj ravni.

Nije dovoljno reći da su uslovi u nacističkim koncentracionim logorima bili neljudski. Ti uslovi nisu bili ni životinjski. Ni biljni. Ali oni nisu bili nezamislivi upravo zato što su delo mračne ljudske maštovitosti.1 Znamo šta se u logorima događalo i možemo, kolikogod to bilo teško, da zamislimo svaku od scena koju ostavljaju  svedočanstva preživelih. U igri je, međutim, nešto još čudovišnije. Ti uslovi bili su nemislivi. Nacisti su uradili sve što je bilo u njihovoj moći – a potrudili su se – da stvore nemislive svetove. Sistematski su nastojali da kod zatočenika logora potru zajedničku supstanciju, ono ljudsko, da ih izvedu iz prostora ljudi i uvedu u prostore koji ne pripadaju nikome (logori su bili svojevrsna ne-mesta), pa ni njima, gospodarima tih svetova, nacistima. Antelm zapisuje: „Negirajući nas kao ljude, esesovci su od nas načinili historijske predmete, koji ni u kom slučaju više nisu mogli postati predmeti jednostavnih ljudskih odnosa. (…) Bilo je neophodno da se čovjek isključi iz ljudske zajednice“ ( 97). Nacistički koncentracioni logori, pa čak ni oni za istrebljenje, nisu bili samo fabrike smrti, već prostori obezljuđenja, mesta umiranja. Oni zatočenici koji nisu bili odmah ubijeni, ili koji nisu odmah završili u gasnim komorama, mogli su da budu ubijeni nekažnjeno i ubijani su, usmrćivali su ih esesovci, kapoi, ubijali su ih oni koji nisu pripadali njima, ali pre svega oni su morali da umiru sami, a nacisti su bili tu da im u tome pomognu. Umirući, oni su gubili svojstva ljudskosti, svodili su se na goli život koji je toliko različit od ljudskog da više nema nikakvo značenje. A ono što nema značenje, ne može se misliti. (Zato su nacisti razarali i jezik izdajući naređenja isključivo na nemačkom. Ko ne bi razumeo naređenja izlagao se opasnosti od trenutne smrti. Piše Primo Levi da su veće šanse za preživljavanje imali oni koji su, poput njega, znali nešto nemačkog. Oni su nešto razumeli.2) Znamo, dakle, šta se u logorima događalo, ali ne znamo gde da to smestimo, šta s tim da radimo, kako to da mislimo, kojim rečima da kažemo. Ne može se misliti tamo gde je ono zajedničko razoreno.

Zbog toga se mora misliti drugačije.

Nasuprot mišljenju koje se zasniva na formalnoj logici, a time i na zdravom razumu, dakle nasuprot mišljenju koje se kreće u onome ili/ili – ili jedno ili drugo, trećeg nema, ili si zdrav ili bolestan (ne možeš u isto vreme biti i zdrav i bolestan), ili si živ ili mrtav (ne možeš u isto vreme biti i živ i mrtav), ili je nešto neuništivo ili je uništivo – postoji ono mišljenje koje upravo počinje od mesta na kojem formalna logika (ono zamislivo) staje: mišljenje paradoksa. Za formalnu logiku paradoks je nerazmrsivi čvor koji valja zaobići, preskočiti, ili ga, naprosto, preseći. Paradoks je mesto nemišljenja jer označava dve suprotstavljene mogućnosti koje važe u istom trenutku, dve mogućnosti koje se uzajamno potiru: biti živ i biti mrtav dve su, u logičkom smislu, ravnopravne mogućnosti, ali ne mogu da postoje u istom trenutku, te je paradoks nemisliv. Nemoguće se ne može misliti. Upravo zbog toga se, međutim, mora misliti. Nemislivo je uslov mogućnosti mišljenja, kao što je nepoznato uslov mogućnosti znanja. Nužnost mišljenja, utoliko, kako primećuje Gilles Deleuze, ne dolazi iz naše dobre volje za mišljenjem, iz našeg htenja da mislimo, zato što volimo da mislimo – takvo mišljenje proisteklo iz volje, a ne iz nužnisti, dopire samo do intelektualnih istine – već iz susreta s nemislivim.3 Holokaust je, zbog toga, bio i ostao ono nemislivo koje nam se postavlja kao večiti, nedovršivi zadatak mišljenja, kao ono što se mora misliti uprkos svojoj nemislivosti. Tekst o Antelmovoj knjizi Maurice Blanchot počinje paradoksom: „Svaki put kada pitanje ‘Ko je Drugi?’ dođe u naš jezik, ja pomislim na knjigu Roberta Antelma, jer ta knjiga nije samo svedočanstvo o društvu u [nacističkim] logorima, već nas vodi u suštinsku refleksiju. Ne kažem da tu, u toj knjizi, postoji zapisan odgovor, već da ono što to delo gura prema nama, bez obzira na godine kada je nastalo i okolnosti pod kojima je nastalo (a da ipak uzimamo u obzir i jedno i drugo), jeste ono što ostaje od upitne snage u pitanju. Takvim jednim čitanjem počinjemo da razumemo da je čovek ono neuništivo (l’indestructible), a da, ipak, on može biti uništen (détruit)“.4 I nastavlja Blanchot da ulančava paradokse: da je čovek ono neuništivo koje može biti uništeno, to odzvanja kao nekakva istina, a ipak tu istinu ne možemo da saznamo već istinitim znanjem.

Neuništivost pretpostavlja supstanciju koja bi odolela svim mogućim promenama – uništavanje je promena – ali iz zatočenika nacističkih logora iscurele su, čini se, sve supstancije. Ništa ne ostaje nepromenjeno. Ništa više nije jednako sebi. Zatočenici nacističkog logora više nemaju nijedan identitet za koji bi mogli da se pridrže. Pogođena užasnom glađu njihova tela jedu sama sebe i postaju zbrčkana koža koja visi na kostima, nosevi se tope s njihovih lica, glave su lobanje s duboko upalim očima, genitalije su legla vašaka. Od duše, barem od one duše koja je nastanjivala to telo i koja ga je nosila, nisu ostale ni krhotine: telo je izdalo dušu, a duša je, na najgnusniji način, izdala telo. Pocepali su se duša i telo kao da nikada nisu imali veze jedno s drugim. Postoje svest i ostaci volje, ali logorska svest i logorska volja služe samo elementarnom održanju. Da li se, međutim, to što se održava uopšte može nazvati životom? Kulturni ili profesionalni identiteti svode se na funkcije, te biti Francuzom, kao u Antelmovom slučaju, znači nešto samo u meri u kojoj postoji francuski jezik, premda to ni na koji način nije presudno jer iznurenim logorašima jezik služi tek za prenošenje informacija, dok profesionalni identitet vredi u onoj meri u kojem pomaže pri preživljavanju (stolar ili varilac imaju veće šanse od intelektualca, hemičar ima bolje šanse od pisca). Ti nekadašnji ljudi u stanju su da gaze jedni preko drugih kako bi, pred podsmešljivim pogledima esesovaca, pokušali da se dokopaju pomija (les epluchures). Prošlost, naravno, postoji (ljudi smo dok imamo prošlost, dok se sećamo i pričamo o toj prošlosti), ali Antelme izbegava da se seća onoga što je bilo, on odagnava misao čak i na ženu koju voli, jer sećanja ga ranjavaju i slabe. Postoje nepodnošljivo sada i budućnost omeđena malim vremenskim jedinicama: sat, podne, vreme za čorbu, vreme za rad, vreme za spavanje, vreme za buđenje. Vreme umiranja. Vreme smrti. A sve to jer „mi smo svi ovdje da bismo umrli“ (50). Uništeno je sve. Zato se može učiniti da su Antelmove reči puka uteha, dozivanje nečega čega, zapravo, nema. „Mrtvac je jači od SS-a. Esesovac ne može progoniti drugara u smrti. (…) Mrtvac više nije plijen. Kad bi se okomili na njegovo lice, kad bi njegovo tijelo izrezali na komade, sušta ravnodušnost mrtvaca, njegova savršena nepomičnost, uzvratili bi im sve zadobijene udarce“ ( 121). Ali šta to znači? Kako mrtvac uzvraća udarac? Nije li to bulažnjenje u delirujumu bezizlaza i užasa, pred smrt? Šta vrede Antelmove reči da krvnik „može ubiti čovjeka, ali ga ne može preobraziti u nešto drugo“ (288), jer zatočenici logora već su preobraženi. Logoraši se tiskaju oko kazana s čorbom, guraju se i psuju, dok esesovci sve to posmatraju s uživanjem poredeći ih s neljudskim oblicima. Oni su gadni poput pacova, insekata, šugavih mačaka. I još gore: logoraši izazivaju gađenje poput ljudskih oblika koji to, ljudi, više nisu. Oni su toliko degradirani da (više) ne pripadaju ljudskoj vrsti. Tako misle nacisti. Tako misle i logoraši koji više ne mogu da izdrže i koji se bacaju na žičanu ogradu pod naponom. Tako misli i istinska gamad među logorašima – kapoi, cinkaroši, svi oni koji su u stanju da urade sve kako bi preživeli. Ali tako ne misli začuđujuće veliki broj zatočenika. Kada im je oduzeto sve, kada su svedeni na goli život, kada njihov život više nije vredan življenja, njima, ipak, preostaje još jedna stvar, neočekivan posed: oni pripadaju ljudskoj vrsti i nacisti im to poslednje pribežište ne mogu oduzeti. Mogu da ih ubiju, ali ne i da ih izvedu iz ljudske vrste.

Pre nego što logoraš, doslovno, skapa – drugi deo Antelmove knjige, Put, naročito scene u stočnim vagonima u kojima logoraši bez hrane, bez vode, bez sudova u kojima bi mogli da vrše nuždu pa se olakšavaju tu, u vagonima, prekriveni ušima, prestravljeni, prožet je užasom neuporedivim u književnosti – on mora da bude obezljuđen. Esesovci, kapoi, kriminalci, čine sve da bi uspostavili razliku između sebe, gospodara života i smrti, bogova, arijevaca, ili, naprosto, onih koji nastoje da prežive po svaku cenu i onih drugih, logoraša, truleži, neljudi. Iz perspektive esesovca ta je razlika svakim danim sve uočljivija, jer kada esesovac gadljivo gleda izbezumljene ljude koji s tla ližu prosuti šećer, on oseća da je uspeo, on u tome vidi dokaz da ta bića nisu ljudi, a on koji ne liže tlo, on je čovek. Projekat razganičenja, međutim, u sebi samom sadržao je sopstvenu propast jer se nacistička zamisao nije mogla uopštiti. Ali upravo to što su nacisti pokušavali da izvedu logoraše iz ljudske vrste, a da joj sami i dalje pripadaju – i to na samom njenom arijevskom vrhu, über alles – upravo je to bilo nemoguće. Evolucija od zatočenika i roba, preko kapoa i šefa barake, do esesovca, dakle evolucija od taloga do čoveka, bila je moguća, ali samo na pojedinačnoj ravni. Ono najgore u ljudskoj vrsti postalo je kapo. Zatočenici su, da bi preživeli, postajali mučitelji, ubice, zveri. Bilo je dovoljno „iskazati“ se: najpre ocinkariti pred esesovcima druga koji se sakrio da bi predahnuo, potom uraditi to još nekoliko puta kako bi se bilo zapaženim, onda pred esesovcima pretući nekog nemoćnog roba, zatim, kao nagradu, početi dobijati hranu od esesovaca, uskoro i štap kojim će, kad se ukaže prilika, da raspolute glavu nekom zatočeniku, a kad dođe vreme dobiće i pravu uniformu i pravi puškomitraljez. Ali ogroman broj zatočenika, uprkos nezamislivosti njihovog položaja, odbio je to da radi. Po cenu smrti. Jacques „se već kreće poput utvare od kostiju i koja zastršuje čak i drugare (jer oni vide sliku onoga što će i oni sami uskoro postati), i koji nikada nije niti će hteti upustiti se u najmanji šverc s nekim kapoom da bi jeo“ (113). Kada ljudi izbezumljeni od gladi počnu da se žale jedni drugima, „snažan glas“ jednog drugara im se obrati: „Ako hoćete jesti to je lako: idite lizati guzicu kapoima; perite njihove maramice i sve ostalo. U fabrici ližite guzicu meisteru, prijavite mu drugara koji ne radi. To vas ne zanima? Onda nećete jesti“ (110). Zato Antelme i pravi razliku između formalnog i sadržinskog „pada“: „U tim uslovima postoje formalni padovi kojima nikakav integritet nije narušen” (125). I to je ono što nacistima, u njihovoj svemoći, izmiče. Kada se logoraši tiskaju oko ostataka hrane, kada se otimaju o pomije, kada vrše nuždu gde stignu (jer im nacisti ne dopuštaju da izađu iz crkve, barake, vagona), kada ispod oka gledaju druga koji ima još komad hleba (a oni ga nemaju jer su ga pojeli odmah), oni nisu poniženi jer u te uslove su postavljeni. Ali postoji i suštinski pad. „Što nas SS više osporava kao ljude”, nastavlja Antelme, „to su nam veće šanse da se potvrdimo. Istinska opasnost kojoj se izlažemo jeste da iz zavisti počnemo mrziti drugara, da nas prevari pohlepa, da napustimo druge. (…) Sjećanje na trenutak kada se s drugom nije podijelilo ono što je trebalo biti podijeljeno, dovešće, naprotiv, u sumnju čak i prvi postupak“ ( 125).5 Odustati od Drugog, to je trenutak istinskog, nepovratnog pada. Tada tiskanje oko mrvica hleba postaje zaista ono što nacisti vide: tiskanje neljudi. „Pogreška savjesti nije u ‘padu’“, zavšava Antelm odlomak, „nego u gubljenju iz vida da u njemu moraju sudjelovati svi i da je on za sve“ (125). Iskazuje Antelme možda i najveći užas kada francuski zatočenici, i on među njima, dobijaju pakete, a Rusi, poluludi od gladi, ne dobijaju ništa i približavaju se Francuzima koji jedu. Tada snažniji Francuzi prave krug oko ovih koji jedu i s batinama u rukama štite ih od Rusa koji im prilaze lagano poput zombija. Antelme baca praznu konzervu Rusu koji je grabi i počinje da je liže. Možda više od svega, čak i od užasa pred pretnjom da će biti ubijen, proganja Antelma ta epizoda. Jer tada, u tom trenutku, nacisti su pobedili, napravili su nečoveka od njega. I sabira Antelme u ovoj epizodi iskustvo zločina svih zločina. Čovek je ono neuništivo samo dok je opštost, dok za njega postoji Drugi, dok je političko biće. A kada ostane sam tada je već mrtav. Ubijanje je puka egzekucija. „Esesovci ne mogu uništiti našu vrstu“, piše Antelme. „Oni sâmi omeđeni su istom vrstom, istom historijom (…) oni ne mogu odlučiti, umjesto onoga koji će uskoro biti pepeo, da nije. Oni nas moraju uzimati u obzir sve dok smo živi, i opet zavisi od nas, od naše ustrajnosti da živimo, hoće li oni, u času kad dođu da nas pošalju u smrt, biti uvjereni da su sasvim pokradeni“ ( 95).

U meri u kojoj uspem da ostanem u opštosti, uspeo sam da održim ono neuništivo. Mene mogu da ubiju. Ali sve do tog trenutka, sve dok ne dođu po mene, mogu, svemu uprkos, pokušati da pripadam ljudskoj vrsti. Zbog toga je čovek ono neuništivo što može biti, kao jedinka, uništeno.

 

Bilješke:

1 Iako upotrebljava tu reč, nezamislivo (inimaginable), Antelme zna da je to „reč praznine“ (le mot du vide), ali ta praznina, unekoliko paradoksalno, pokreće svest. Kada američki vojnici uđu u Dachau i susretnu se sa iznurenin ljudima više nalik leševima, nego živim ljudima, jedino što logoraši i vojnici u govoru mogu da podele jeste apstrakcija nezamislivog: „Nezamislivo (inimaginable), to je riječ koja ne dijeli, koja ne ograničava. To je najprikladnija riječ. Šetajući se s tom riječju kao štitom, riječju praznine, korak postaje sigurniji, čvršći, svijest se ponovo budi“ (379). Jer niti logoraši mogu da prenesu svoje iskustvo, niti su vojnici u stanju to da slušaju: „Priče koje tipovi pričaju [vojnicima] sve su istinite. Ali treba mnogo umješnosti da se prenese djelić istine, a u ovim pričama nema te umješnosti koja će pobediti neizbježnu nevericu“ (378). Otud se ne deli iskustvo, nego se deli pojam, nezamislivost.

2 Primo Levi, Zar je to čovek, Beograd, Paideia, 2005., prevod s italijanskog Elizabet Vasiljević.

3 O nužnom mišljenju upor. Žil Delez, Prust i znaci, Beograd, Plato, 1998., prevod Ivan Milenković, naročito str. 17–24. O paradoksu: Gilles Deleuze, Logika smisla, Zagreb, Sandorf, 2015., prevod Marko Gregorić.

4 Maurice Blanchot, „L’indestructible“, u: L’entretien infini, Paris, Gallimard, 1969., str. 191–192.

5 Primo Levi će napisati da ga je od svih stvari, uz sav nezamisliv užas koji je proživeo, najviše proganjalo to što, jednog pakleno toplog dana u Aušvicu, sa svojim drugom nije podelio vodu, a mogao je.

 

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.