Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

Piše: Radoslav Petković

 

Montaigne je čitav život dodavao, dopisivao svoje Eseje i ovaj posao je mogla prekinuti samo smrt. Na njega se može primeniti ono što je za Prousta rekla jedna američka stručnjakinja: smrt kao urednik. I Proustov roman većina čitalaca sreće u onom obliku koji je dobio zahvaljujući priređivačima, Proustovom bratu kao i izdavaču. Slično je i sa Montaigneovim Esejima: citirano poglavlje je, u prvom obliku, izašlo godine 1580., a Montaigne je kasnije i tu i svuda koješta dodavao. Podsetimo se da je tada zaista objavljeno u malom broju primeraka, da ga je Montaigne potpisao sa svim plemićkim titulama koje je imao kao i da je, u tom trenutku, imao političkih ambicija. Kako su život i pisanje odmicali stvari su se menjale; i proučavaoci, poput Philippa Desana, smatraju da je on sve više postajao pisac, da je ta uloga bivala sve značajnija u njegovom životu, povezano i sa neuspesima u političkoj karijeri.

Montaigneova kritika pedanata (I,25) ima svoju socijalnu konotaciju, izmedju ostalog strah od derogacije tj. gubljenja plemićkog statusa koji čeka svakog plemića koji se bavi poslom nedostojnim plemstva; a spisak ovakvih poslova je dug i razlike su često nejasne. Neko ko je, po aristokratskim kriterijumima, skorašnji plemić, čiji se status, kako smo videli, i praktično dovodi u pitanje, mora biti oprezan. Tako on pita:

– Smatrate li vi nekog većim zato što poseduje dve hiljade ara zemlje?

a odmah zatim:

– Da li se ponosite svojim plemstvom jer ste već sedam kolena bogati?

Današnji čitalac, učen na primerima i načinu mišljenja drugih i drukčijih autora, počev od filosofa XVIII. stoleća do danas, svakako će biti zbunjen Montaigneovim stavom: prezir prema ovakvim on smatra ludošću učenih, dokaz kako su oni loše učeni. Zanimljivo je da je ovo opet jedan kasni dodatak, dakle iz vremena u kojem on, kako sa razlogom shvatamo, sve više postaje pisac; ali Montaigne je i dalje u najmanju ruku Michel de Montaigne, makar se odricao nizanja titula, i dalje praunuk bogatog trgovca. Tek će antiaristokratski duh XIX. stoleća ovo izmeniti i početi ga potpisivati kao Michel Montaigne. Svako vreme ima svoja pravila – svoje predrasude?

U svoje sam vrijeme vidio kako su ljudi, koji su pisanju dugovali i svoj naslov i svoj imetak, odrješitim riječima poricali svoje naukovanje, kvarili svoje pero i gradili se da ne znaju za jednu tako običnu vrlinu (za koju naš narod drži da je ima vrlo malo kod mnogih učenjaka), dok su se dičili svojim najboljim osobinama.

Što, po Montaigneu, nikako nije pisanje. Jer, kaže on da velika dela Ksenofontova i Cezarova, on ovde misli na njihova ratnička dela, nisu i premašivala njihov govornički dar. Teoretičare raznih zavera, a naročito onih u vezi istinskog identiteta engleskog dramatičara kojeg, po njima, budale zovu William Shakespeare, uvek je zbunjivao jedan važan segment iz njegove biografije: napisavši Oluju on prekida svoju, treba reći, vrlo blistavu teatarsku karijeru i odlazi u rodni grad gde se, između ostalog, bavi pozajmljivanjem novca po solidnim kamatama. Gužva je počela, razumljivo, u vreme romantizma kada su mnogi ozbiljno shvatali kako su „pesnici nepriznati zakonodavci čovečanstva“. Tvrdnju je izrekao Percy Bysshe Shelley, engleski romantičarski pesnik; otiđite na Google UK i krenite da ukucavate prezime i možda ćete se iznenaditi kada vidite da će vam trebati da ukucate četiri slova da bi se nepriznati zakonodavac pojavio u padajućem meniju. Na sh će vam se brže pojaviti Shirley Bassey; kada dodate e lako dobijate Sherlocka Holmesa, činjenica koju imamo zahvaliti, sasvim sigurno, brojnim TV adaptacijama; nemamo razloga da u ovom slučaju ne verujemo Googlovoj tvrdnji po kojoj redosled zavisi od broja pitanja, tj. klikova. Istina, ni Shakespeare se ne pojavljuje odmah, tek na sha ali posle Shakin’ Stevensa; ovde ću se prepustiti osećanjima elitističkog intelektualca i dodati: ko god to bio. Ali za romantičare i njihovu publiku, koja je predstavljala mali procenat evropskog stanovništva, činjenica koje su oni, za razliku od Hercena, bili blaženo nesvesni, autor Hamleta itd., bio je neka vrsta božanskog bića. Ideja da se takva pojava može odreći pisanja zakona, makar nepriznatih, zvučala je sasvim blasfemično i tako je John Florio, a dobar broj drugih uključujući i Francisa Bacona, dočekao dodatnu posmrtnu slavu. Može zbunjivati i mnoge danas: Shakespeare je u Londonu bio i neka vrsta onoga što danas nazivamo celebrity. Ideja da ovakav lik ode u provinciju kako bi živeo život osrednjeg buržuja zvuči malo čudno, ili kao zaplet nekog sladunjavog holivudskog filma. Montaigne je i sam verovao u neke teorije zavere, posebno u legendu po kojoj su autori Terencijevih komedija zapravo Scipion i Lelije koji nisu želeli da steknu sumnjivu slavu komediografa te su je prepustili, kako i doliči, „jednom afričkom robu“. Terencije je, naime, kao rob rodjen u Africi stigao u Rim; bilo bi mi istinski žao kada bi me neko u tome razuverio, zaključuje Montaigne.

Prisetimo se Moliéra i zapleta oko njegove sahrane. I on je bio slavan i, na određen način, cenjen; kralj je znao za njega mada njihov odnos nikako nije mogao biti ni izbliza onako blizak kako se naknadno opisivalo ili pripisivalo. Treba se setiti kako je Haydn, na dvoru Esterhazya, nosio livreju poput ostale posluge; u tom okviru, ali samo u tom okviru, uživao je visok status, kao i domaći učitelji, dakle oni o kojima nam, uglavnom negativno, piše Montaigne. Princ je Haydna cenio, što znači i maltretirao, makar utoliko što mu je tek retko i izuzetno dozvoljavao da napusti dvorac.

Obavezni deo većine akademija posvećenih raznim godišnjicama Shakespearea, sadrži stihove Bena Jonsona Gordi se Britanijo, ali ne zaboravimo kako je on Shakespeareov kolega. O Shakespeareu zapravo, kaže nam jedan znalac (Steven Greenblat) imamo puno podataka, ali ništa na osnovu čega možemo zaključiti zašto je prekinuo svoju londonsku teatarsku karijeru zarad karijere buržuja – pomalo i zelenaša – u rodnom gradu. Ostao je njegov testament da nas dodatno zbunjuje upadljivim nedostatkom bilo kakvih knjiga; knjige u to vreme nisu bile jeftine i spadale su ne samo u intelektulani deo nasleđa. Da li je moguće da nije imao svoju biblioteku? All is silence.

Ali bi Montaigne teško ovo prihvatio. Nigde ne putujem bez svojih knjiga, ni u ratu ni u miru, kaže nam on. Tri su moguće vrste odnosa koje možemo uspostaviti: prijateljstvo, vrlo retko, čak izuzetno, sklon je mišljenju kako je moguće samo jednom u životu; sa ženama, odnos koji nestaje sa godinama, a eto nam i prilike da ga optužimo za rodnu nekorektnost; i onaj najpouzdaniji, tačnije jedini pouzdani, sa knjigama. One nas prate kroz čitav život i u svemu pomažu, posebno u starosti i samoći. Pa opet, tvrdi on, lično se ne služi knjigom ništa više nego oni koji za knjigu i ne znaju: jer, prođe i više meseci a da ne uzme knjigu u ruke.

U njima uživam kao škrtac u nagomilanom blagu zato što uvijek znam da ću u njima uživati kad god mi se bude svidjelo; duša mi se hrani i zadovoljava u tom pravu posjedovanja.

Primedba o kojoj vredi promisliti; nisu li velike privatne biblioteke, koje sadrže često veći broj knjiga nego što ih čovek za života može pročitati, posledica sličnog osećanja. Svako od nas, koji imamo makar solidnu biblioteku, lako može ustanoviti koliko tu ima knjiga upotrebljenih samo jednom, a da ne računamo one koje nikada nismo pročitali; škrtac sa nagomilanim blagom. Samo, za razliku od Montaignea, malo ko ima hrabrosti da to sebi prizna.

 

Druženje sa knjigama ipak ima jednu manu: zapostavlja se telo. Descartes će, kasnije, potpuno odbaciti telo kao ono što čini čoveka, kao deo njegovog identiteta; Montaigne to nikako ne čini, naprotiv, on je uveren da naše telesno stanje itekako utiče na naše mišljenje; jedno smo kada smo bolesni, drugo smo kada smo zdravi. Životno doba čini još veću razliku, drukčije mislimo u mladosti, drukčije u starosti, ali to nikako ne znači da postajemo mudriji. On zato insistira da u pisanju Eseja ništa ne precrtava već samo dodaje; strogo uzev nije, ako ćemo ulaziti u detalje, sasvim tačno, ali stotine dodataka itekako pretežu nad retkim pokušajima brisanja. Konačno, teško je obrisati ono što je jednom štampano i objavljeno; koliko god da Montaigne ne voli nove tehnologije, toliko su oblik i nastanak Eseja neraskidivo povezani sa tehnologijom štampe. Tu je efikasnije dodavati nego brisati.

Čak i po cenu da upadamo u kontradikcije, jer ne samo što se svet njiše, dakle stalno menja, njišemo se, menjamo se i mi sami; i kao što ne znamo da li u starosti postajemo mudriji, ili samo slabiji, tako nikada ne možemo znati da li su istinitije naše misli i sudovi koje zauzimamo danas od onih koje smo zastupali jednom. Pročitajmo pažljivo ovaj odlomak iz trećeg izdanja Eseja, i samog doterivanog, produžavanog sve do piščeve smrti; da je još poživeo sigurno bismo pred sobom imali i četvrto izdanje, ali teško da bi Montaigne prestao da dodaje. Smrt kao urednik.

Zato, dragi čitatelju, pusti neka teče i ovaj moj pokušaj i ovaj moj treći produžetak ocrtavanja mene samoga. Ja mogu dodavati, ali ispravljati nikada! U prvom redu zato što cijenim da onaj koji je svijetu dao u zalog svoje djelo na to više nema prava. Neka, ako može, kaže bolje na drugome mjestu,ali nikako neka ne šteti robi koju je već prodao. Od takvih bi se ljudi smjelo kupovati tek nakon njihove smrti. Neka o tome misle prije nego što se otkriju javnosti. Uostalom, tko ih tjera? Moja je knjiga uvijek jedna te ista. Osim što u vrijeme kad je tiskar hoće donekle obnoviti da kupac ne bi otišao praznih ruku, sebi dopuštam po koji dodatni ukras (a to je sve ionako loše povezano slaganje opeke na opeku). To su dodaci koji nikako ne iskrivljuju prvotnu formu nego samo u pojedinostima ističu sve ono što im slijedi s nekom ambicioznom potankošću. Naravno, to omogućuje da mi se potkrade neko kronološko premetanje, jer sva moja pripovijedanja dolaze na odgovarajuće mjesto prema potrebi danoga trenutka, a ne uvijek prema vremenu u kojemu se nešto dogodilo. Drugi razlog mojem ne mijenjanju teksta leži u tome što se bojim da bih s mijenjanjem gubio; moje razmišljanje ne kroči uvijek naprijed, jer zna ići i natraške. Znatno manje zazirem od svojih fantazija zato što su druge ili treće po redu nego što se bojim za one prve, jednako kao što se bojim onih sutrašnjih više nego današnjih. Često na bedast način ispravljamo druge kao i same sebe. Moje se prvo izdanje pojavilo tisuću pet stotina osamdesete godine. Kroz to dugo vrijeme sam ostario, ali nisam ni za jedan pedalj postao pametniji: Ja,kakav sam, danas, i ja, kakav sam bio, to su dva čovjeka, ali koji je od njih bolji, to ne bih znao reći. Lijepo bi bilo biti star, kad bismo uvijek išli prema boljemu. Ali, ja se zapravo krećem teturajući kao ošamućeni i oronuli pijanac ili – bolje rečeno – kao trska koju vjetar povija kako mu se svidi.

Eto i onoga što će postati slavno pod imenom Pascalove trske. Pascal će, istina, u trsci uspeti videti nadmoć; za Montaignea je to samo slika sveta u stalnom menjanju, kao i čoveka; a svaki pokušaj svođenja na samo jednu dimenziju, samo jednu mogućnost, znači osiromašenje. Da li je slučajno što je poslednji veliki junak Shakespearea Prospero, čarobnjak – tvorac privida ili, pre, onaj koji nam otkriva razne mogućnosti sveta, njegovo bogatstvo koje, naviknuti i naučeni na jedan način gledanja i mišljenja, nismo u stanju sami da otkrijemo? I da li je odlazeći u svoju sitnu građansku budućnost, William Shakespeare ostvario jednu od mnogih mogućnosti svoga života. Zašto sebe svesti na samo jednu ulogu, čak i ako je to uloga velikog pisca? Na jednom mestu Eseja fiktivni sagovornik se žali autoru: ništa u životu nisam uradio; kako nisi, odgovara ovaj. Živeo si.

Autor je, podsetimo, Michel Seigneur de Montaigne, Chevalier d l’ordre du Roy&Gentil-homme ordinaire da sa chambre.

Zašto da ne?

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.