Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

Piše: Walter Benjamin

Prevela: Mira Bogdanović

 

Raspakujem svoju biblioteku. Da. Još nije poslagana na police, još ne odiše tihom dosadom reda. Ni sâm ne mogu da stupam duž nizova polica kako bih u prisustvu ljubaznih slušalaca nadgledao paradu. Ne morate da se bojite ničega navedenog. Moram vas zamoliti da se sa mnom preselite u nered otvorenih drvenih sanduka, u vazduh ispunjen njihovom prašinom, na pod pokriven pocepanim papirom, među nagomilane tomove koji su nakon dvogodišnje tame upravo izvađeni na svetlost dana, kako biste od samog početka bar malo učestvovali u raspoloženju, nikako elegičnom, mnogo više napetom, koje oni bude u pravom kolekcionaru. Vama se obraća jedan od njih i govori isključivo u svoje ime. Zar ne bi bilo drsko izigravati ovde objektivnost i poslovnost, pa nabrojati najvažnije primerke i glavne sekcije biblioteke, te kako je nastala, ili vam objašnjavati koju korist ona ima za pisca? Rečima koje slede svakako ciljam na nešto neprikrivenije i opipljivije: mnogo mi je više stalo da vam pružim uvid u odnos kolekcionara i njegove kolekcije, uvid u kolekcionarstvo, nego u kolekciju. Potpuno je proizvoljno što to činim razmatranjem različitih načina na koji su knjige sticane. Takav, ili bilo koji drugi sled, samo je brana protiv bujice sećanja što se stušti na svakog kolekcionara koji se bavi odnosom prema svojoj zbirci. Svaka strast graniči s haosom, a kolekcionarska strast graniči s haosom sećanja. Ali, želim da kažem još nešto: slučaj, sudbina, koji boje prošlost, pred mojim pogledom su takođe čulno prisutni u uobičajenom haosu ovih knjiga. Jer šta je drugo ovaj posed, negoli nered u kojem se navika toliko odomaćila, da može izgledati kao red? Već ste čuli o ljudima koji su postali bolesnici nakon gubitka svojih knjiga, i o drugima koji su postali zločinci stičući ih? Svaki red baš na ovom polju nije ništa drugo do lebdenje nad provalijom. „Jedino egzaktno znanje koje postoji“, rekao je Anatol Frans, „jeste znanje o godini izdanja i formatu knjiga.“ I zaista, ako postoji bilo kakav pandan neredu jedne biblioteke, onda je to sređenost njenog kataloga.

Tako je postojanje kolekcionara dijalektički razapeto između polova reda i nereda.

Kolekcionarstvo je, naravno, povezano i sa mnogo čim drugim. Sa vrlo zagonetnim odnosom prema svojini, čemu će kasnije biti posvećeno nekoliko reči. Potom sa odnosom prema stvarima, gde se ne ističe prvenstveno njihova funkcionalna vrednost, dakle, njihova korisnost, njihova upotrebljivost, već se one proučavaju i vole kao poprište, pozorište njihove sudbine. Najdublja opčinjenost kolekcionara je u zatvaranju jednog primerka u začarani krug gde se on ukoči, dok preko njega struje poslednji trnci, trnci stečenosti. Sve ono čega se kolekcionar seća, svaka misao, sve što je svesno, postaje postolje, okvir, postament, zasun njegovog posedovanja. Period, predeo, zanatska izrada, bivši vlasnik, sve ono odakle potiče posed, za pravog kolekcionara se u svakom predmetu njegovog poseda skuplja u magičnu enciklopediju, čija je suština sudbina njegovog predmeta. Ovde, dakle, na ovom skučenom terenu, može se naslutiti kako su veliki fiziognomisti – a kolekcionari su fiziognomisti sveta stvari – postali tumači sudbine. Dovoljno je samo posmatrati kolekcionara kako rukuje predmetima u svojoj vitrini. Tek što ih dohvati, i već izgleda kao da nadahnuto kroz njih gleda u daljinu iz koje su došli. Toliko o magičnoj strani kolekcionara, o njegovom, rekao bih, staračkom liku. – Habent sua fata libelli – možda je ova misao sadržavala opštevažeću tvrdnju o knjigama. Knjige, dakle, Božanstvena komedija, ili Spinozina Etika, ili Postanak vrsta imaju svoju sudbinu. Ali kolekcionar ovu latinsku izreku drugačije tumači. Za njega svoju sudbinu imaju ne samo knjige, već i primerci knjiga. U sudbini svakog primerka, po njegovom tumačenju, najvažniji je sudar primerka knjige s njim samim, s njegovom ličnom kolekcijom. Ne preterujem: za istinskog kolekcionara sticanje jedne stare knjige jeste njeno ponovno rođenje. I baš u tome leži ono detinjasto što se u kolekcionaru prožima sa staračkim. Upravo deca vladaju praksom obnove postojanja na stotine nikad zametnutih načina. Kod dece je skupljanje samo jedan postupak obnavljanja, drugi je bojenje predmeta, još jedan je izrezivanje, pa onda precrtavanje; dakle, čitava skala dečjih načina prisvajanja, od dodira do imenovanja. Najdublji poriv u želji kolekcionara jeste obnoviti stari svet dodavanjem zbirci novih primeraka, i zato je kolekcionar starijih knjiga bliži vrelu kolekcionarstva nego onaj koga zanimaju nova bibliofilska izdanja. A sada nekoliko reči o tome kako knjige prelaze prag jedne kolekcije, kako postaju posed jednog kolekcionara, ukratko, o istoriji njihovog sticanja.

Od svih načina na koji se knjige nabavljaju, najotmenijim se smatra onaj da ih sami napišemo. Neki od vas će se na ovom mestu sa smeškom prisetiti velike biblioteke koju je Žan Polov jadni mali učitelj Vuc na taj način vremenom stekao pišući sâm sva dela čiji su ga naslovi zanimali u katalozima sajmova knjiga, jer nije mogao da ih kupi. Pisci su, zapravo, ljudi koji knjige ne pišu zbog siromaštva, već zbog nezadovoljstva knjigama koje su mogli kupiti, a koje im se nisu dopadale. Ovo ćete, moje dame i gospodo, smatrati svojeglavom definicijom pisca; ali sve što se može reći iz ugla posmatranja jednog kolekcionara jeste svojeglavo. – Za kolekcionara bi od uobičajenih načina sticanja najprobitačniji bio pozajmiti knjigu, a potom je ne vratiti vlasniku. Pozajmljivač krupnog formata, kakvog ovde imamo pred očima, pokazuje se kao okoreli kolekcionar knjiga, ne samo zbog žara s kojim štiti skupljeno blago, a oglušuje se o svaku opomenu iz svakodnevice pravnog poretka, već mnogo više zbog toga što on te knjige ne čita. Ako ćete verovati mom iskustvu – uvek bi se pre desilo da mi je neko vratio pozajmljenu knjigu, nego da ju je zaista i pročitao. I to bi bila – pitali biste vi – osobina kolekcionara, da ne čita knjige? To bi bila zaista najnovija vest. Ne. Stručnjaci bi vam mogli potvrditi da je to najstarija vest i ja ovde navodim samo odgovor koji je opet Anatol Frans imao spreman za banauze koji su se divili njegovoj biblioteci, da bi nakon toga završili s obaveznim pitanjem: „I da li ste sve to pročitali, gospodine Frans?“ – „Ni desetinu. Da li vi svaki dan ručate iz vašeg sevarskog servisa?“

Ja sam inače suprotnim testom proverio neutemeljeno pravo na takav stav. Godinama – dobru trećinu njenog dosadašnjeg postojanja – moja biblioteka nije imala više od dva-tri reda, koji su godišnje rasli za svega koji centimetar. To je bilo njeno borbeno razdoblje, kad u nju nije mogla da uđe nijedna knjiga koja nije lozinkom mogla potvrditi da je nisam pročitao. I tako verovatno nikad ne bih stigao do nečega što bi se po svom obimu moglo nazvati bibliotekom, da nije bilo inflacije, koja je odjednom naglasak pomerila na stvari, a knjige pretvorila u vredne predmete, koje je u najmanju ruku bilo teško nabaviti. To je bar tako izgledalo u Švajcarskoj. I zaista sam u zadnji čas odatle uputio svoje prve velike narudžbine, i tako mogao osigurati nezamenljive stvari poput Plavog jahača ili Bahofenovu Sagu o Tanakvili, koji su se tad još mogli nabaviti kod izdavača. – I sad, mislite vi, zar smo morali nakon tolikog potucanja po stranputicama da izađemo na široki put nabavke knjiga koji predstavlja kupovina? Da, zaista je to širok put, ali nije i lagodan. Kad kolekcionar kupuje knjige, to ima vrlo malo sličnosti sa kupovinom u knjižari koju preduzima student kad sebi kupuje udžbenik, svetski čovek kad kupuje knjigu kako bi je poklonio svojoj gospi, poslovni čovek kad je kupuje da bi skratio predstojeće putovanje železnicom. Najnezaboravnije kupovine obavio sam na putovanjima, kao prolaznik. Posedovanje i imanje su podređeni taktičkim obzirima. Kolekcionari su ljudi sa instinktom za taktiku; prema njihovom iskustvu, kad osvoje jedan nepoznat grad, najmanja antikvarnica može značiti tvrđavu, najudaljenija papirnica strateški položaj. Koliko li sam samo gradova u detalje upoznao marševima kojima sam nastupao u osvajanju knjiga!

Najvažnije nabavke se, dakako, samo delimično tiču posete nekom trgovcu knjigama. Katalozi igraju mnogo veću ulogu. I mada kupac neku knjigu, koju poruči preko kataloga, jako dobro poznaje, kupljeni primerak uvek ostaje iznenađenje, a narudžbina uvek delimično hazard. Pored teških razočaranja, tu bude i otkrića koja kupca usreće. Sećam se da sam, tako, jednog dana naručio knjigu s obojenim slikama za svoju staru kolekciju dečjih knjiga, samo zato jer je sadržavala i bajke Alberta Ludviga Grima, i zato što je mesto izdanja bila Grima u Tiringiji. Ali iz Grime je poticala i jedna knjiga basni koju je izdao ovaj isti Albert Ludvig Grim. A primerak ove knjige sa svojih 16 ilustracija koji sam posedovao, bio je jedino sačuvano svedočanstvo o počecima velikog nemačkog ilustratora Lizera, koji je sredinom prošlog veka živeo u Hamburgu. Dakle, moja reakcija na sazvučje imena bila je ispravna. Ovde sam takođe otkrio i druge Lizerove radove, kao što je Linina knjiga bajki, koja je svim njegovim biografima ostala nepoznata, a koja zaslužuje širi osvrt nego što ga ovde dajem.

Nije kod nabavke knjiga nipošto sve samo u novcu ili samo u poznavanju materije. Ovo dvoje, čak ni udruženi, nisu dovoljni za osnivanje prave biblioteke koja uvek ima nešto ujedno nedokučivo i neponovljivo. Ko kupuje prema katalozima, mora, pored spomenutih stvari, posedovati i izoštren njuh. Godine izdanja, mesta izdanja, formati, prethodni vlasnici, povezi i tako dalje, sve ovo mora nešto da mu govori, i to ne jalovim po-sebi-i-za-sebe, već se svi ovi podaci moraju stopiti, a po skladu i britkosti ovog sazvučja kolekcionar mora biti u stanju da ustanovi da li ta knjiga njemu pripada ili ne. – Sasvim su drugačija umeća koja aukcija zahteva od kolekcionara. Sama knjiga, ili, ako je utvrđeno njeno poreklo, a u svakom slučaju njen prethodni vlasnik, mora čitaocu kataloga nešto značiti. Ko hoće da na nekoj aukciji krene u napad, mora u podjednakoj meri držati na oku i knjigu i konkurente, a osim toga treba i da zadrži dovoljno hladnu glavu, da ne bi – što se svakodnevno događa – toliko zaglibio u bici sa konkurentima, te na kraju, u jednom momentu, nudeći više kako bi hrabro izdržao, dokazao se i dobio knjigu, završio s visokom cenom nabavke. Zato među najlepše uspomene kolekcionara spada trenutak kad on priskoči u pomoć knjizi na koju možda nikad u životu nije ni pomislio, a kamoli da ju je poželeo. Stajala je tako usamljena i napuštena na pijaci pod vedrim nebom, poput lepe robinje u bajkama iz 1001 noći, dok je neki knez, želeći da joj pokloni slobodu, ne bi kupio. Za istinskog kolekcionara je, naime, prava sloboda svih knjiga negde na njegovim policama.

U mojoj biblioteci, u dugačkim nizovima francuskih tomova, još i danas se ističe Balzakova Šagrinska koža, kao spomenik mog najuzbudljivijeg doživljaja na aukciji. Bilo je to 1915, na aukciji Rimanove zbirke kod Emila Hirša, jednog od najvećih poznavalaca knjiga, istovremeno jednog od najuglednijih trgovaca knjigama. Izdanje o kojem je reč, pojavilo se 1838, na Trgu berze u Parizu. Dakle, kad u ruke uzmem svoj primerak, ne samo da vidim njegovu signaturu u Rimanovoj kolekciji, već i etiketu knjižare u kojoj je knjigu kupio njen prvi vlasnik pre skoro 90 godina, za otprilike jednu osamdesetinu njene današnje cene. Papirnica I. Flano, piše tamo. Divna vremena kad je bilo moguće takva remek-dela – jer je gravire u ovoj knjizi dizajnirao najveći francuski crtač, a najveći majstori-graveri ih urezali u čelične ploče – dakle, kad je jednu takvu knjigu bilo moguće kupiti u običnoj papirnici. Ali, hteo sam da ispričam istoriju nabavke ove knjige. Otišao sam pre aukcije do Emila Hirša da pogledam knjige, propustio sam kroz ruke 40 ili 50 tomova, a ovu sa žarkom željom da je nikad više iz njih ne ispustim. Došao je dan aukcije. Slučaj je hteo da je pre ovog primerka Šagrinske kože, po redosledu licitacije, bila kompletna serija njenih ilustracija u posebnim otiscima na kineskom papiru. Učesnici na licitaciji su sedeli za dugačkim stolom; koso naspram mene sedeo je čovek na koga su sad, povodom sledećeg artikla, bili upravljeni svi pogledi: čuveni minhenski kolekcionar, baron fom Zimolin. Njemu je bilo stalo do ove serije, imao je takmace, ukratko, došlo je do žestoke borbe, čiji je rezultat bila najviša ponuda na aukciji, cena koja je daleko premašivala 3000 maraka. Izgleda da niko nije očekivao tako visok iznos, na prisutnima se videlo uzbuđenje. Emil Hirš se na to nije obazirao i, bilo radi uštede u vremenu ili iz nekog drugog obzira, prešao je, uz opštu nepažnju skupa, na sledeći komad. Izgovorio je cenu, a ja sam sa srcem koje mi je grlu udaralo, i sa jasnom svešću da se ni sa jednim od prisutnih velikih kolekcionara ne mogu uhvatiti u koštac, malo povisio svotu. Aukcionar je, međutim, ne pobuđujući time pažnju skupa, uobičajenom formulom „Ima li koga da nudi više?“, uz tri udarca čekićem – meni se činilo da ih deli večnost – zaračunao aukcionarsku proviziju. Za mene kao studenta ta suma bila je još uvek previsoka. U ovu pripovest ne spada prepodne sledećeg dana u zalagaonici, i umesto toga pre ću govoriti o jednoj zgodi koju bih rado nazvao negativom aukcije. To se dogodilo na jednoj berlinskoj aukciji prošle godine. U ponudi je bio po kvalitetu i vrsti sadržaja zaista raznolik niz knjiga, među kojima i jedan broj retkih okultističkih knjiga i knjiga iz oblasti filozofije prirode vrednih pažnje. Ponudio sam iznos za nekoliko od njih, ali, primetio sam u redu ispred sebe gospodina koji kao da je samo čekao da povisim ponudu, kako bi on ponudio više, pa dokle doguramo. Nakon što sam kroz ovo iskustvo prošao nekoliko puta, napustio sam svaku nadu da ću steći knjigu do koje mi je toga dana najviše bilo stalo. Radilo se o retkim Fragmentima iz zaostavštine mladog fizičara, koje je Johan Vilhelm Riter u dva toma objavio 1810. u Hajdelbergu. To delo potom nikad nije ponovo štampano, ali je predgovor, u kojem autor u vidu posmrtnog slova svom navodno umrlom neimenovanom prijatelju – koji zapravo nije niko drugi do on sâm – prikazuje vlastiti život, meni odvajkada delovao kao najznačajnija lična proza nemačkog romantizma. U trenutku kad je saopšten kataloški broj knjige, odjednom mi je sinula ideja. Vrlo jednostavno: pošto bi moja ponuda neizbežno morala odvesti knjigu u tuđe ruke, nikako nisam smeo dati svoju ponudu. Savladao sam se i ostao nem. Čemu sam se nadao, dogodilo se: nema interesenata, nema ponuda, knjiga je povučena sa aukcije. Smatrao sam lukavim da pustim da prođe nekoliko dana. I zaista, kad sam se pojavio sledeće nedelje, knjigu sam našao u antikvarnici, a nedostatak interesovanja pokazan za knjigu meni je koristio u nabavci.

Šta se sve ne nameće sećanju kad se čovek uputi u brdo sanduka da bi iz njega iskopao knjige u dnevnom, ili bolje reći, noćnom kopu. Ništa ne može učiniti fascinaciju ovim raspakivanjem jasnijom nego to koliko je teško s njim prestati. Počeo sam tokom popodneva, a bila je ponoć pre nego što sam dospeo do poslednjeg sanduka. Međutim, iz njega su mi došle u ruke dve izbledele kartonske sveske, koje strogo uzevši uopšte ne spadaju u neki sanduk s knjigama: dva albuma sa sličicama koje je moja majka kao dete lepila, a koje sam ja nasledio. Oni su klica jedne kolekcije dečjih knjiga, koja i danas raste, mada ne više u mom vrtu. – Ne postoji živa biblioteka koja nije utočište izvesnom broju knjigolikih stvorenja sa graničnih područja. To ne moraju da budu albumi sa papirnim sličicama, ili rodoslovi, ni spisi pisani rukom slavne osobe, niti korice u kojima su pandekta, ili duhovni spisi; neki su ljudi privrženi lecima i prospektima, drugi opet faksimilima rukopisa ili prepisima pisaćom mašinom, knjiga koje se više ne mogu naći; časopisi posebno mogu činiti prizmatične rubove jedne biblioteke. Ali da se vratim na one albume. Nasledstvo je, zapravo, najčvršći temelj na kojem se gradi kolekcija. To je zato što držanje kolekcionara prema stvarima koje poseduje potiče iz osećaja obaveze posednika prema vlastitom posedu. Takvo je u najuzvišenijem smislu držanje naslednika. Najotmeniju titulu jedne kolekcije uvek će činiti njena naslednost. Kad ovo kažem, onda sam – a to treba da znate – s pravom siguran u to da će razvoj sveta ideja koji sadrži kolekcionarstvo, mnoge od vas učvrstiti u snažnom uverenju da je ova strast izvan duha vremena, učvrstiti vas u podozrivosti prema tipu čoveka kakav je kolekcionar. Ni izdaleka ne nameravam da uzdrmam to vaše gledište ili vašu podozrivost. Ali, primetio bih samo jedno: gubitkom svog subjekta, fenomen kolekcije gubi smisao. Ako su javne zbirke, gledano sa društvenog aspekta, manje sablažnjive, dok sa naučnog mogu biti korisnije nego lične, predmeti se potvrđuju samo u potonjim. Pored toga, znam da se na figuru o kojoj ovde govorim, i koju sam pred vama pomalo ex officio zastupao, spušta noć. No, kako kaže Hegel, tek u suton Minervina sova započinje svoj let. Kolekcionar se može shvatiti tek u izumiranju.

Sada, nad poslednjim polupraznim sandukom, davno je prošla ponoć. Druge me misli obuzimaju nakon onih o kojima sam dosad govorio. Ne misli, već slike, uspomene, sećanja na gradove u kojima sam tako mnogo toga pronašao: Rigu, Napulj, Minhen, Gdanjsk, Moskvu, Firencu, Bazel, Pariz; sećanje na raskošne prostorije Rozentala u Minhenu, na Zatvorsku kulu u Gdanjsku, u kojoj je stanovao preminuli Hans Raue, na Zisengutovu memljivu podrumsku knjižaru u severnom Berlinu; sećanje na odaje u kojima su stajale ove knjige, na moju studentsku sobu u Minhenu, sobu u Bernu, na samoću u Izeltvaldu kod Brijenskog jezera, i konačno na moju dečačku sobu, iz koje potiče svega četiri-pet primeraka među ovih nekoliko hiljada tomova koji se počinju gomilati oko mene. Koje li sreće kolekcionara, koje li sreće privatne ličnosti! Ni od koga drugog se nije manje tražilo, i niko se nije pritom ugodnije osećao od njega, jer je mogao da nastavi svoje ozloglašeno postojanje iza Špicvegove maske.

Da, u njemu su se nastanile utvare, ili bar utvarice, koje su se pobrinule za to da je za pravog kolekcionara – pri čemu mislim na onakvog kakav on treba da bude – posed najdublji odnos koji čovek može uopšte da ima prema stvarima. Ali ne tako da one žive u njemu, nego da je on taj koji živi u njima. Tako sam vam predstavio jedno njegovo stanište, sagrađeno od knjiga, u kom on iščezava, kao što se s pravom i može očekivati.

 

Naslov izvornika

Walter Benjamin

Ich packe meine Bibliothek aus: Eine Rede uber das Sammeln

Konsultovano nemačko izdanje

Walter Benjamin, Gesammelte Schriften, Bd. IV/1,

Unter Mitw. von Theodor W. Adorno und Gershom Scholem,

hrsg. von Rolf Tiedemann und Hermann Schweppenhauser,

Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main, 1972, S. 388–396; 997–998

 

Knjižarsko-izdavačka zadruga Baraba • Beograd • 2015

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.