Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

Piše: Teofil Pančić

Miljenko Jergović: Nezemaljski izraz njegovih ruku, Fraktura, Zaprešić, 2017.

 

Ne bih li joj se uopšte približio, moram početi o ovoj knjizi izokola i izdaleka. Sećam se kako je tamo negde 2014., u vreme stogodišnjice Sarajevskog atentata, srpski javni prostor naprasno prenapučen „principološkim“ nagvaždanjima i mahom prilično banalnim veličanjima što atentatorskog čina, što mladobosanske ideologije generalno, ako je to uopšte bila mladobosanska ideologija: meni je mnogo više ličilo na naknadnu (nakaradnu?) njenu (re)interpretaciju, na njenu stratešku aproprijaciju u svrhe i za kurentne potrebe današnjeg tzv. srpskog nacionalizma, ili bar nekih od njegovih frakcija, uključujući svakako i onu najpodliju: onu čiji se modus operandi dominantno odlikuje pokvarenjačkim travestiranjem u „jugoslovensko“ ruho. Dokrajčujući usput – svesno ili ne – sve do danas preostale emancipatorske potencijale ideje južnoslovenskog ujedinjenja.  

Viđao sam tih dana, tu i tamo, mladiće u majicama s likom Gavrila Principa; ličili su mi, ti mladići, na one iste koji su nosili majice s likom Ratka Mladića, a ličili su jer su to po svemu mogli biti i jer to neretko i jesu bili ti isti mladići. Ne mora za tu podudarnost ništa biti kriv čak ni Ratko Mladić, nekmoli Gavrilo Princip, ali je se mora notirati i mora je se uzimati u obzir, bar sa stanovišta recentne „srpske“ recepcije mladobosanskog fenomena, jer nije u pitanju nevažan epifenomen nego grafički izraz samog srca tame koja se nastanila u ovom ideološkom travestiranju. Naprosto, postalo je nemoguće poslednjih godina ne biti pritisnut, čak i terorisan, sasvim sveže rekonstruisanom „principovštinom“ kao naknadnim legitimizovanjem i opravdanjem svega onoga što se dogodilo kao neminovan zločin ne tokom pravljenja Jugoslavije nego, naprotiv, tokom njenog rastakanja. A i posledičnog rastakanja Bosne, dakako.

Ako smo ovo razjasnili, možemo se približiti knjizi, mada opet ne bez bojažljivog oklevanja. Jer, tako sam joj i ja pristupao, dugo je merkajući i važući je u ruci, uzimajući je pa je vraćajući, odlažući čitanje za sutra, za sledeću nedelju, za sledeći mesec… Sve ovo s njezinim autorom nema baš nikakve veze, jer nisam s autorom imao problem, nego s temom, koja mi je u međuvremenu postala traumatična i odbojna preko svake mere – a u prethodnom sam pasusu samo površinski zagrebao razloge tome (jer oni, pak, zaslužuju zaseban tekst, kojeg po svoj prilici nikada neće biti, a tako je valjda i bolje).

Naposletku, prekoračivši nekako tu psihološku granicu, uronivši jednom u ovo štivo – a posle toga više nije bilo ni osobitog napora ni bilo kakvog problema da se glatko otpliva do kraja – jedna od prvih stvari koje sam razumeo jeste i to da je ova tema, samim tim i ova knjiga, za Miljenka Jergovića bila isto onoliko nezaobilazna i neupitna koliko je za mene, kao tema, bila postala spomen na neku vrstu tlačenja. Prostije kazano: (ovaj) čitalac je možda i mogao, barem privremeno, uteći od nje, no piscu bi to bilo nemoguće, neizvedivo, čak pogubno. Kako drukčije, ako si to što jesi, ako su temelji tvog identiteta tako duboko u Principovim stopama, ali i u kaldrmi kojom se kotrljao Ferdinandov automobil; kako drukčije, ako si u gimnaziji koju si pohađao dodirivao one iste kvake na vratima koje su pamtile dodire Principa i drugova, ili Ive Andrića? Kako drukčije, ako je sva istorija koja se dogodila od Principovog pucnja do današnjeg dana, kao i sva ona istorija koja se mogla dogoditi da pucnja nije bilo, ili da je pucao neko drugi, nekako drukčije, negde drugde, možda čak u nekog drugog, ako je dakle sva ta istorija, dogođena i ona druga, odredila u closti i u detaljima tvoju i sudbine svih, ali svih koje si znao i koji čine tvoj život?

Otuda je ova knjiga morala da nastane. Ali, šta je i kakva je „ova“ knjiga? Jergović, čini mi se, na jednom mestu spominje „roman u odustajanju“. Je li to pisac stvarno pokušao da napiše roman u klasičnom smislu reči, pa ga je građa nadvladala ili jednostavno odvela na neku drugu stranu, ili je ta tvrdnja samo mali piščev žanrovski trik, naposletku i nije jako važno. Nezemaljski izraz njegovih ruku jeste prozno-esejistička rekapitulacija jednoga beskrajno složenog i osetljivog kompleksa. I da, još nešto: to je knjiga o Sarajevu, ne manje nego što su to Sarajevski Marlboro, Historijska čitanka ili Rod, mada na način posve drukčiji, ne samo žanrovski, ne samo intonacijski, ne samo po uglu iz kojeg se osvetljava taj grad i iskustvo življenja u njemu, koliko intimno i lično, toliko i transgeneracijsko, vekovno, opšte.

Prvi, daleko duži deo knjige čini esejističko putovanje kroz „principovski“ kompleks, razmatranje pojedinačnih sudbina atentatorske skupine i njenog najbližeg okruženja: oni su nam dati kao istorijski likovi istesani iz dostupne građe, ili i kao književni likovi, jer se pisac ne libi da beletrizuje njihove poslove, sumnje i snove, a da pri tome nema nereda niti suvišnih dvojbi šta je tu šta, gde jedno prestaje, a drugo počinje; s druge strane, to je i (istom tehnikom ostvaren) portret onih koji će imati biti ubijeni na sarajevskoj kaldrmi, Ferdinanda i Sofije Chotek, kao i okolnosti u kojima su se odvijali njihovi životi u poslednjim godinama bečkoga dvora, i njihove (to jest, Ferdinandove) rastrzanosti između nekih progresivnih gledišta i bazične nemogućnosti da se prevaziđe malograđanski horizont i vlastito mediokritetstvo. Jergović će, nikada u esejiziranju ne potiskujući svoj najjači spisateljski poriv, onaj pripovedački, povući niz intrigantnih paralela između naizgled posve nespojivih porekla i sudbina kakve su ona Ferdinndova i Principova, i uopšte, sve vreme elegantno baratajući raznovrsnom, ponajviše istoriografskom građom, o svim će akterima Sarajevskog atentata, ali i epohe generalno, i svega onoga što će ova u budućim dekadama izroditi, dosledno pripovedati onako kako pripoveda u svojim najboljim prozama. A kako bi drukčije i bilo, kada ovo jeste lična i intimna pripovest, mnogo više nego nekakvo naučenjačko, ili ne daj bože ideološko, prekopavnje po prašnjavim (i)storijama ili okasnelo njuškanje ionako brižljivo obrisanih tragova nečijih stopa po ćuprijama nad Miljackom? Jer je 1914. naposletku samo jedna od fokusnih tačaka ove pripovesti, baš kakve su i 1918., 1941., 1945., 1992., i sve one godine između njih, one u kojima su proticali naši realni životi, one u kojima se skupljala sirovina za te nepodnošljivo slavne datume. Sarajevo u kojem odrasta Miljenko Jergović – kažem Sarajevo, ali i Bosna, ali i Jugoslavija; ali i Srbija, ali i Hrvatska, ti večiti bosanski usudi – i Sarajevo u kojem ga zatiče rat, Sarajevo iz kojeg odlazi, Sarajevo u koje se vraća, a zapravo se ne vraća jer povratka ne može biti pošto bi morao biti ostvaren u vremenu (gde jedino nema povratnih karata u prodaji), a ne u prostoru, Sarajevo koje više ne liči na ono njemu formativno, a opet i Sarajevo koje je, malo li ga tek drukčije osmotriš, možda vazda isto, samo se menjaju trenutne pozicije progonitelja i progonjenih, to je zapravo, puno više nego Princip i njegova (ne)krunisana žrtva, ono središte oko kojeg je izgrađena ova osebujna knjiga, to je zapravo njen izvor i utok. Otuda i onaj drugi, kraći deo knjige, ona moguća osnovna građa „romana u odustajanju“, polifonijska pripovest o nedeljama i godinama nakon Atentata, o predratnom i ratnom vremenu kolektivne stigmatizacije „onih koji ubiše Ferdinanda“, kao samo jedne od stigmatizacija trenutnih i promenjivih gubitnika koje su prethodile i koje će uslediti, jer u karakazanu u kome se kuvaju – a ne prožimaju – različite frakcije onog apsolutističkog Mi, uvek neko mora da bude prav, a neko drugi kriv.

Svedočila ili ne o jednom romanu u odustajanju, ovo je knjiga svedočenja o istoriji koja ne stanuje u sterilnim udžbenicima – mada bi tako valjda bilo lakše i bezbednije za sve – nego dotrajava do danas i do svakoga od nas pojedinačno, stižući nas i u najzaturenijem budžaku kojem se uteknemo; a njeni kuršumi ubijaju, te uzgred i rađaju, mnoge i mnogo toga o čemu ljubitelji „konkretne akcije“ nisu ni sanjati mogli.

U međuvremenu, mladići s Principovom majicom sasvim su se proredili na ulicama mojih gradova; oni koji ne nose majice, nego ih suštinski kreiraju, još su tu i ne nameravaju nikuda, jer im nigde drugde ne bi bilo bolje. Protiv njih nema principovskog leka, jer su stvari mnogo komplikovanije. A ima li, i može li biti, principovskog leka protiv bilo koga i bilo čega? Treba se čuvati onih koji brzo i veselo priznaju da znaju odgovor. Jergović ovu priču gradi na složenosti, a u njenom je temelju i to da se „posvuda ubojicama zaboravlja da su se borili za slobodu, a borcima za slobodu olako se oprašta i zaboravlja to da su ubijali. Ubijanje iz zasjede nije junački čin, čak ni kad se puca u tiranina. Ali svakako je junački braniti svoje ideale.“ Iza ovoga bi se moglo dodati još jedno „ali“, pa drugo, pa treće… Jer to nije zaključak ničemu – to je tek početak, tek osnov mišljenja. A što se majica tiče, crtani junaci im mnogo bolje pristaju.

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.