Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

Piše: Vladislava Gordić Petković

Meša Selimović: RomaniVulkan, Beograd, 2017.

 

Naš odnos prema knjigama ima fetišističku koliko i utilitarnu dimenziju: one su fascinacija i korist, čine nas posesivnima i proračunatima istovremeno. Knjige su ljubav koja se ne može narediti, i izgleda da se u toj činjenici nahode sva sreća i očaj baratanja njima.

Glagol “čitati” ne podnosi imperativ, napisao je Daniel Pennac na samom početku eseja Comme un roman, ode čitanju koja preispituje iluzije i manipulacije povezane s dobrano poljuljanim kultom knjige i sva naša ogrešenja o nju, ali otkriva i kako nečitačima i mrziteljima druženje s beletristikom učiniti privlačnim. Zanimljivim se čini to što je srpski prevod Pennacovog dela iz 1998. naslovljen Kao u romanu, a hrvatski  (iz 1996.) glasi Od korica do korica: uvod u čitanje i tajne lektire. Različita rešenja nisu mali dokaz o tome kako knjige možemo doživeti na drugačije načine: ili kao obećani prostor nestvarnog uživanja (ne samo “kao roman”, već “kao u romanu”), ili kao otkrivanje tajne. Prevodioci i urednici ova dva izdanja, objavljena u razmaku od dve godine, kreativno su se razišli u ideji šta to Pennac treba da ponudi čitaocu i kupcu.

Strah da potiskivanje knjige znači smrt jednog višegeneracijskog shvatanja kulture često zamagljuje činjenicu da ne mogu sva čitanja biti ista, i da se o knjizi ne može govoriti kao o fenomenu istom za sve nas različite. Zanemarivši da naglasi da knjiga i književnost ipak nisu sinonimi, Pennac nas upozorava da se čitanje ne sme pretvarati u moralnu obavezu, odnosno, da knjigu ne smemo predstavljati kao suprotnost masovnim medijima onako kako posao suprotstavimo dokolici ili kaznu nagradi. Čitanje jeste statusna privilegija, ali ni u kom slučaju nije prirodna, nagonska potreba s kojom smo se rodili: čitanje je usvojena veština, i zaista treba savladati njegove “tajne”. U vreme kad je Pennac pisao esej o tome kako gospođu Bovary omiliti srednjoškolcima nije u obzir mogao uzeti odnos knjige prema medijima koji ritual samoće zamenjuju ritualima socijalizacije, niti je mogao da predvidi pojavu elektronske knjige, iako je i bez mnogo udubljivanja u analize mogao da uoči sve mehanizme komercijalizovanja bibliofilije. I sam je rekao da nije potrebno da proteknu vekovi kako bi se bilo ko od nas udaljio od knjige: “Dovoljno je nekoliko godina. Nekoliko nedelja. Jedan nesporazum.”

Upravo do komercijalnih i materijalnih interesa, jednako kao i do nesporazuma, dolazimo kad ugledamo knjigu Romani autora Meše Selimovića. Ona, za početak, ne postoji. Autor je nije napisao kao takvu, niti joj je ikada namenio takav oblik. U ovo jednoknjižje označeno kao Selimovićevo ušli su romani Tišine, Derviš i smrt, Tvrđava, Ostrvo i nezavršeni roman Krug koji je priredio Nikola Vujčić,  nigde potpisani autor ovog izdanja. Objavljivanje romana jednog velikog i značajnog pisca u formi jednoknjižja trebalo bi da bude dugo dogovarana operacija, skup i zahtevan poduhvat, odgovoran čin; da podrazumeva opsežne pripreme i rad uredničkog tima koji bi morali činiti eksperti za delo datog pisca i period u kom je stvarao.

Jednoknjižje ne bi trebalo da bude sablazan ni košmar: ono ima opravdanja u nastojanju da se postigne kritička i interpretativna ekspertiza, da jedan opus bude pretočen u jedan tekst, u jedan korpus istraživanja. Jednoknjižje bi trebalo da bude nekomercijalni čin, kreiranje rariteta. Književnoj industriji, međutim, to zdravorazumsko poimanje nikako nije blisko.

Poređenja radi, samo u 2016. objavljena su sabrana Shakespeareova dela kod dva izdavača, Oxford University Press i W. W. Norton i oba su naišla na argumentovane kritike i zbog kvaliteta štampe, i zbog kvaliteta priređivanja čak i sa utilitarnošću odavnom pomirenom anglofonom kulturom. Kritičari koji su prikazivali ova izdanja silno su se žestili zbog proračunate strategije priređivača da se delo Barda sa Avona enkapsulira u priglupa pojednostavljivanja. Analiza ovakvih izdanja može doista da dotakne zid stida: jer, da li bismo mogli, kako jedan oglašivač čini, da Shakespeareovim omiljenim temama nazovemo monarhiju, monogamiju i monoteizam? Niti je Shakespeare tako jednostavan, niti se može sabiti u ikakvu koherentnu, a monovalentnu celinu izgovorivu u jednom dahu. Čini se, ipak, da obećanje lakoće i sveprisutnosti i dalje motiviše izdavače širom sveta da literaturu trpaju u takve robusne knjige-kofere, pa ni da ovdašnji izdavači nisu mogli da odole foto-robotu lake zarade. Posedovanje  sabranih dela u jednotomnom, fizički komprimovanom izdanju implicira da je knjiga nabavljena sa željom da se poseduje ukras, u pokušaju da se pisac prigrli poput dragog predmeta, suvenira, refleksije narcisoidnosti (posedovanjem “dobrih knjiga” sebi se činimo dobrima). S druge strane, knjiga je roba i predmet koji ne možemo da posedujemo, jer čitalačka strast zapravo poseduje nas: ipak, ta iluzija vlasništva nad knjigom govori o nama onoliko dobro koliko se knjiga smatra klasikom, vrednom, nezaobilaznom. Meša Selimović upravo je takav klasik, i vredan i nezaobilazan, ali ipak okružen zaverom nečitanja koja nije mogla naći lakše opravdanje ni okajanje nego upravo ono koje se postiže jednoknjižjem.

Pokazaćemo da posedovanje knjige može da se tumači na više načina, kao što to pokazuje primer “majke teorije relativnosti” (kako je bombastično i neutemeljeno vole nazivati mistifikatori raznih boja). Mileve Marić Einstein, koja je odavno privlačna tema u okvirima kako pseudonauke, tako  i književnosti, publicistike i non-fiction žanra, predstavljana isključivo na osnovu utisaka drugih o njoj i tumačena na osnovu brižno čuvanih pisama koja su, ipak, ostala selektivna (što u obavezi građanske doličnosti, što u konvencionalnoj auri rodno raspoređenih uloga). U ovu figuru učitavana su mnogobrojna značenja koja su možda više govorila o našim očekivanjima od nje, nego o njoj samoj. Do jedne od mogućih istina o njenom životu može se doći samo posredstvom sačuvanih dokumenata, prepiske, ugovora i fotografija: ali, onaj ko ostatke života sačuvane u dokumentima povezuje u koherentnu životnu priču opet mora biti na oprezu od sebe samog, sve jednako mora da se odupre iskušenju učitavanja.

Evo samo jednog detalja koji biografa mami u opasne virove književne analize: u pismu koje je mladi Albert poslao Milevi Marić iz švajcarskog gradića Melchtala najverovatnije krajem jula godine 1900., naučnik navodi reči svoje majke Pauline: “Ona je jedna knjiga kao i ti – a tebi treba žena.”

U reči “knjiga” prepoznaćemo i dugovečni rodni stereotip po kome je žena sa intelektom besplodna, dakle – nije žena. “Knjiga” i “žena” su nepomirljive razlike.  Muškarcu i naučniku treba žena, kao podrška i poslušnik, a ta žena ne sme posedovati ništa od njegove superiornosti. I evo kako se na jednom citatu može beskrajno spekulisati o celini. Eto kako jedan citat može da nagovesti svu tragiku Milevine neistražene i neostvarene mogućnosti da bude veća od velikog naučnika. Jedini je problem što je taj citat nasumičan, kao i svaki fragment; jedini je problem što taj citat samim svojim izmeštanjem beznadno gubi vezu sa celinom iz koje je potekao.

Potreba da se ceo opus slije u jednu knjigu može se lako objasniti ne željom da se poseduje celina, nego žudnjom da se otkrije taj spasonosni fragment, ta jedna misao, korisna i ljupka istovremeno. Podvlačenje citata, njihovo prepisivanje, pamćenje, čuvanje takođe je deo jedne utilitarne, propedeutičke slike o književnosti koja bi bila nemoguća bez aveti jednoknjižja. Citatomanija zaslužuje posebno poglavlje u istoriji književne recepcije. Potraga za citatom, za onom pravom porukom o životu, savetom ili potvrdom da je sve što činimo dobro deo je suviše ljudske idolatrije s kojom pristupamo umetnosti. Kakofonija citata trebalo bi da bude ulaznica za poseban krug pakla: za krug instant definicija, lakih znanja, površnih uverenja, narcisoidne samodopadnosti, želje za instant intelektualnim profilisanjem.  Citati ne mogu biti otvorena vrata u beskraj, niti se stil, upečatljivost i intelektualna dubina mogu predočiti fragmentima, ili bolje rečeno krhotinama teksta.

Ono što se mora zameriti savremenoj tendenciji prema komercijalizaciji u izdavaštvu jeste pre svega dirljiva, no u isti mah lukava naivnost sa kojom se ona provodi:  Meša Selimović nije ni Aristotel ni Madona da bi se njegov identitet na koricama označio samo kao “Selimović”. Merkantilni odnos prema tradiciji ne donosi trajnije rezultate, knjige se prodaju kao roba, kao magacini citata za lakši život, kao suvenir za police s kog će tek pokatkad biti razduvana paučina. Na koricama ovog jednoknjižja nalaze se citati iz Selimovićevih romana koji bi trebalo da budu preporuka, obećanje lakih istina o teškoćama života, te se tako književno delo predstavlja na sličan način kao Facebook stranica na koju administratori postave umne misli o velikim, opštim istinama ne bi li privukli pratioce.

Mi nismo samo ono što čitamo, već i to kako čitamo, napisala je u knjizi Proust i lignja Maryanne Wolf, a Larry Sanger, jedan od pokretača Wikipedie, smatra da nas skokovito čitanje izabranih delova knjiga vodi nepotpunom razumevanju. A sabijanje i sabiranje velikih proznih opusa u jednu knjigu postavlja pitanje o efemernom: da li takva jednoknjižja podgrevaju naše iluzije o vezi znanja i posedovanja? Da li prosto pokušavamo da u eri sve stabilnijeg digitalnog tržišta knjige natovarimo sebi obavezu težine, kako intelektualne, tako i one izražene u kilogramima?

Jednoknjižje bi imalo opravdanje ako se u njemu nalazi pažljivo sačinjeno kritičko izdanje, sa puno razjasnica i fusnota, sa napomenama vezanim za predočavanja rukopisnih varijanti i rekonstrukcije eventualnih lakuna. “Selimovićeva misao u velikim romanima je misao razočarenja i sumnje, skepse i nevjerice, ulančane deziluzije, nagrizanja, ništenja, pa onda dokidanja dogme, bilo da je ona religijska ili ideološka”, piše Hanifa Kapidžić-Osmanagić o Meši Selimoviću, i podseća nas i nehotice na to da čitaoci vole esejizaciju, filozofiju iz koje može da se isprede neki savet za lakši život. Ali lakoće nema: to može potvrditi samo ogromna, robusna knjiga u kojoj se nadate da imate sve.

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.