Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

Piše: Gorčin Stojanović

 

Putnik ima deset godina. Zagledan u ekrane-prozore autobusa, koji plovi primorskom cestom, vidi plavičastu lepinjicu u narandžastom moru sutona. To je otok Hvar. Tako to izgleda odavde, iznad Podace, sa ceste koja se polako spušta ka Bristu i Gracu, pre nego što se ulije u deltu zelene reke, i pre nego što će se putnik i njegovi roditelji-saputnici uputiti ka svom domu na severu.

Putnik je stigao sa severozapadnih strana. Putovao je Liburnijom, jednim od dva najveća broda koji plove ka jugoistoku, duž obale koju zovemo našom. Drugi veliki brod zove se Slavija. Putniku se čini da je Slavija još veća, da je velika kao onaj brod koji se, evo već godinama, gradi u Uljaniku. To je brodogradilište u Puli, a Pula je grad u kome ima Arena, a u Areni se gledaju filmovi. U tim filmovima mogu se videti ratovi, juriši, eksplozije, mogu se čuti pucnjevi i uzdasi umiranja i poljubaca, može se gledati kako se ljudi vole, mrze, ubijaju, vode ljubav. Slike se utiskuju u putnikovo umno oko, zraci sa ekrana jarki su kao zraci sunca na plaži. U predvečerja, posle kupanja na Stoji ili Valkani, ponekad i na Zlatnim stijenama, mama i tata piju espreso na Forumu, a tamo se, odmah iza Augustovog hrama, vide obrisi velikog broda, vidi se velika dizalica i skele oko bokova; sunce je tada tačno iza tog ogromnog trupa, pa se on čini još tamnijim i većim.

Hvar, pak, čini se manjim, nego što to uistinu jeste. Jer, ovako ustremljen ka obali, kao da će se Sućuraj zabosti pravo u Drvenik ili Podgoru, otok se  ne može sagledati u svoj svojoj dužini. Na kartama koje putnik pomno proučava, Hvar podseća na sekiru položenu duž obale. Naše obale. To nije najduži otok, putnik to zna. Liburnija je prošle noći dugo plovila pre nego što je pristala u luku Sali. U vedroj noći mogao se videti hrbat tog nasukanog kita koji se zove Dugi otok. Putnik je vreme do jutra proveo između gornje palube na kojoj su neki dvostruko stariji putnici ležali na svojim šarenim rančevima i dušecima, umotani u vreće za spavanje, po dvoje ili čak troje, u mirisu jeftinog vina i nekog posebnog, aromatičnog duvana, ako je to uopšte bio duvan, to putnik još ne zna, uz zvuke tihog prebiranja po žicama nevidljive gitare – i donje palube oko brodskog salona u kome, svako na svojoj sofi presvučnoj u bež skaj, što se kao med prosut po mušemi lepi za umorna tela, dremaju putnikovi roditelji, jer u kabinama nema mesta, a kabine su, ionako, tesne i zagušljive. Putnik je zaspao tek kad su ga svitanje i jutranja vlaga oterali unutra. Probudio se da vidi kako kroz uska vrata između Brača i Šolte, središtem amfiteatra splitskog akvatorija, Liburnija juriša na Rivu i Prokurative, na zvonik svetog Duje, a onda se izmiče udesno, kao Mali Remorker u Diznijevom crtanom filmu, i pristaje uz dugački gat. Utroba broda izbljuje kroz podignuti pramac desetine automobila, s boka ističe potok putnika, potom brod isplovljava ka Hvaru ili Korčuli i, na kraju, ka Dubrovniku. Dan u Splitu prošao je u konobama na vrelom kamenu Pjace i kratkom kupanju u mutnom moru na Bačvicama, u sudarima sa oznojenim užurbanim telima furešta po uskim ulicam Palače i Varoši, u čitanju Puta na mesec, izdanje Otokara Keršovanija, platnene korice boje mora u biševskoj Modroj špilji,  kupljenom na riječkoj rivi, onda kada je tata otišao na poslednje pivo pred isplovljavanje.

Autobus klizi cestom, augustovske su večeri kraće i Hvar se polako stapa sa vodom, sada boje lavande. Vozač pojačava radio: uvod na sintisajzeru koji ne podražava druge instrumente i ne podseća na bilo koji, ovo je zvuk ovog doba, svog doba, doba nadanja i uverenosti, potom se čuje glas, dubok i taman, kao more u koje je sunce već potonulo, zelenomodar kao borova šuma, ugasnuće jednom ljubav naša, ova pesma počinje odmah, naglo, kao nevera na moru, kao neumoljiva i neizmenjiva izvesnost kraja ljubavi. Zašto će ugasnuti ljubav? Hoće li se to desiti putnikovim roditeljima, kao što se dešava svuda oko njega, njegovim drugovima i rođacima, kojima putnik pomalo zavidi: tate ih vikendom vode u bioskop, na ćevape i na sladoled, kupuju im vikendom sve ono što nisu i ne bi da su još uvek sa njihovim mamama, a mame su pažljive i spremne da svaki dan kuvaju omiljena jela, prave kolače, dopuštaju čokoladu i pre ručka. Kako ljubav ugasne? Mama i tata prestanu da se vole? Svađaju se i više se nikad ne pomire? Negdje drugdje gnijezda ćemo sviti, a gde drugde, sa nekim drugim, tuđim mamama i tatama? Tata njegovog najboljeg druga sada ima novu ženu i novog sina, onog dečaka koga znamo sa projekcija filmova iz Arene, gurkanja između špalira mornara kroz koji prolaz riđokosi starac u belom i žena sa visokom crnom punđom, a pored njih neke najlepše žene i neki drugi stariji ljudi. Taj dečak nema svog pravog tatu, tata putnikovog najboljeg druga je i njegov tata, sada.

 

Glas je i dalje taman i tužan, u tom glasu peva smrt, smrt ljubavi i prava smrt, poput one od prošlog leta, kada je umro tatin najbolji drug, otišo ko što je došo, ko da si dlaku prekino, a putnik ga je voleo, zato što su njegovi filmovi bili neobični, zato što je njegov stan bio neobičan, svuda po zidovima isečci iz novina, čudne fotografije i plakati, po policama predmeti kakve putnik nikad nije video, baš kao što su neobični i oni koje je njemu, putniku, tatin drug doneo sa dalekog puta, baš kao što će, za koju godinu, i putnikova soba,  autonomna pokrajina porodičnog stana u novogradnji, biti puna svakojakog blaga dostojnog unutrašnjosti džepova Toma Sojera. Tužni glas pripoveda dalje: uspomene odnijeće vrijeme, u albumu ni slike neće biti, kako to neće biti slike, gde će slike nestati, u onom koferčetu od tvrdog smeđeg kartona s kojim je putnikov ujak otišao na studije pre trideset godina, a sada je skladiše uspomena, leži gomila slika i na njima mnogo ljudi o kojima putnik ne zna ništa, jesu li to bivše ljubavi njegovih mame i tate, i gde su, ako nisu tu, možda slike zbilja nestaju kad nestane ljubavi?

Autobus klizi dalje kroz pesmu, Hvar je nestao iza leđa, ovo preko puta što se nazire, kroz krošnje pinija i čempresa, tamo iza vode, to je Pelješac. Muški glasovi ponavljaju ono što je ženski već kazao, ljubav će nestati, doći će drugi ljudi, neće biti ni sećanja. Potom, obrt: Sanjaj me, sanjaj me noćas, to je glas koji se obraća u rezigniranom vapaju, kao da se već sve dogodilo, kad za me nema spokoja ni snova, izvesnost kao zamena za život sada, molba u zapovednom načinu kao govor u prošlom vremenu, noćas me sanjaj, zahtev da se pređe u kraljevstvo snova, jer kraljevstvo iz koga još nijedan putnik vratio se nije – ono je tu, vreba, čeka, sluti. Ovo nije pesma o ljubavi, nego pesma o kraju. Glas, ženski glas, sada je prozračan kao rano jutro koje svojom nehajnom svetlošću čini svet slučajnim, beznačajnim, jer možda već sutra – šta? – šta će se dogoditi sutra, možda već sutra, uvek već sutra, neumitno i neizvesno sutra – u snove ti uđe ti uđe ljubav nova.

Pesma o kraju stiže svom svršetku, a na kraju je početak, ljubav nova. Novi fosili, tako se zovu izvođači. Ženski glas pripada Đurđici Barlović, rođenoj Miličević, u Splitu, tačno na polovini dvadesetog veka, u njemu se već čuje akutni infarkt srca izazvan trombozom desne koronarne arterije koji će nastupiti dvadesetosmoga kolovoza tisuću devet stotina i devedeset druge, u Zadru, na obali, našoj obali, s druge strane Dugog otoka, a gledano sa zadarske rive sunce tone pravo u more, nema otoka da zaklone pogled na kraj dana.

 

Autobus skreće od mora, ljetu je kraj.

 

U snove ti dođe ljubav, tako peva Đurđica Barlović na kraju poslednjeg refrena, ne ljubav nova, nego samo ljubav. Putnika tek čekaju krajevi. O, i mnogi počeci!

Duga brodska linija Rijeka – Dubrovnik, sa zaustavljanjem na Rabu, Dugom otoku, Splitu, Hvaru i Korčuli, ukinuta je dve hiljade desete godine. Putnik je Liburnijom plovio još nekoliko puta, poslednji put poslednjeg leta prve godine poslednjeg veka drugog milenijuma. Brod Slavija promenio je nekoliko imena i vlasnika, uglavnom u zemljama roga Afrike. Jadranom je ponovo plovio početkom dvadesetprvog veka, pod zastavom Sijera Leona, sa imenom Evropa, na liniji Brindizi – Valona, prevozeći ilegalne emigrante iz Albanije. U brodu je, prilikom presretanja na otvorenom moru, otkriven tajni kazino.

 

Brod Istra Berge Vanga, sagrađen u puljskom Uljaniku, potonuo je 1979. godine, negde u Južnom Atlantiku, baš kao i brod-blizanac, Istra Berge, sagrađen u istom brodogradilištu, koji je nestao u blizini brazilske obale, četiri godine ranije.

Osam godina posle smrti glasa koji peva pesmu o kraju, posmatram Hvar sa terase kuće prijatelja u Podaci. Dole, na plaži, jedna se ljubav gasi. Vraćaju se ključevi stanova, izgovaraju krupne reči, suza nema. Još desetak godina i od tog sentimentalnog romana neće ostati skoro ništa, uspomene odnijeće vrijeme, gnezda biće svijena drugde, slike nisu ni dospele u albume. Sunce je iza otoka, suton boji krajolik u purpurnonarandžasto. Kraj dana.

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.