Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

Piše: Vladislava Gordić; foto: Milomir Kovačević Strašni 

Senka Marić: Kintsugi tijela, Buybook, Sarajevo, 2018.

 

Bilo ono graciozno i strastveno, napeto od zdravlja ili sažvakano bolešću, razodenuto, u ožiljcima, staro, umorno, marginalizovano, zamotano, telo će postaviti dosadno predvidljive, a opet neočekivano šokantne izazove pred književni tekst. Postaviti ih, kao čunjeve koje valja jednim udarcem sravniti sa zemljom, da bi se oni opet podigli i opet bili izazov za rušenje. Telo je rečima upravo izazov za rušenje. Ono zbunjuje i sluđuje čitalaštvo teško razumljivim simbolima i predskazanjima koji razbijaju homogenost umetničkog doživljaja, udarima mašte koji otvaraju i rane na jeziku, i nove cerebralne projekcije. Nikad  u književnosti nije bilo mnogo radovanja telu i njegovim mogućim pobedama, a da te radosti i pobede nisu naknadno izjednačene sa grehom u religiji i etici ili pak podsmehom društvenim mehanizmima od predrasuda do revolucija; ali poneke knjige i poneki, ne tako malobrojni, delatni intelektualni duhovi i duše doprinose ulasku tela u uporno, zainaćeno opstajanje.

Nema i neće skoro biti knjige koja je kao Kintsugi tijela mostarske spisateljice Senke Marić pokazala u čemu se sastoji autentična i dostižna životna sreća: ona se može pronaći samo u upornom ponavljanju pokušaja da popravimo naprsline, u nastojanju da sprečimo pukotine da premreže naše male univerzume tako što ćemo ih – pažljivo istaknuti i podebljati, tako što ćemo ih uokviriti i opcrtati kao oko ajlajnerom.

Posle tri knjige poezije, Senka Marić objavila je roman o bezbroju istih onih bitaka i spoznaja koje je opevala u stihovima iz zbirke Do smrti naredne, rizikujući da samom neobičnom rečju u naslovu svog premijernog proznog dela sve nas zbuni i nagna na razmišljanje. “Kintsugi je japanska umjetnička tehnika popravljanja polomljenih keramičkih predmeta tečnim zlatom ili platinom, naglašavanjem oštećenih mesta, s ciljem da se prošlost predmeta istakne, a ne sakrije”, deo je objašnjenja koje se završava rečima: “Moderna umjetnost eksperimentiše s ovom drevnom tehnikom kao načinom tematiziranja ideja gubitka, sinteze i poboljšavanja kroz destrukciju i ponovno rađanje.” Nema narativnog okvira koji bolje može da rasporedi fizički bol, zmije ožiljaka, patohistološke dijagnoze, futurizam bionerazgradivog tela, sećanja na detinje zaštitničke tuče, na prvo primicanje crnih usta smrti, na prve damare erotske žudnje, na prvi stid zbog reskog mirisa alkohola na ocu, i nepregledno more utisaka, senzacija, misli i snova koji roman od tek oko sto dvadeset strana čine – bez patetike i preterivanja – dubljim od svakog memoarsko-ispovednog mora reči na neku sličnu temu.

Ideja o popravljanju polomljenog, tako da se popravka istakne, deo je strategije prihvatanja svega što prošlost jeste. Književni tekst, pokidan u figure govora i slike sećanja i snova, daje novu dinamiku odnosu umetničkog stvaranja i anatomije, jer podseća koliko je naš odnos prema telu kao stecištu energije i repozitorijumu bola krajnje zakomplikovan, u kojoj je meri telo samo po sebi atlas značenja; podseća nas i na gotovo trivijalnu činjenicu da je odnos prema telu lakmus svih ostalih odnosa u društvu, tako dejstven da njegova efikasnost gotovo da postaje svodiva na snagu nekog bizarnog vica koji se što je bizarniji tim češće javlja u svim istorijskim trenucima i svim socijalnim okruženjima: telo se oglašava i razgovara, stidi i krije, no ono je početak svake pobune, kao što je i početak svakog pomirenja. Telo je i mesto otpora i mesto osporavanja: ne treba zaboraviti koliko je puta omalovažavanje tela i efekata tela poslužilo kao strategija marginalizacije žene. Ženska lepota i ženska bolest bile su dugo i predugo ugodan izgovor za istiskivanje ženskosti iz svakog diskursa moći. Telo je predugo nosilo na sebi svu težinu prekora upućenih ženi i svim duboko ponižavajućim značenjima koje žensko telo dobija u društvenoj i kulturnoj distribuciji moći: žensko telo je bilo ogledalo patrijarhalnih strahova koje nikad nije moglo ubiti Meduzinim pogledom. Smatralo se da je za žensko telo slabost i nemoć pravilo, a da su njegova plemenitost, borbenost i snaga tek incident ili eksces.

Sve te gadne značenjske naslage nestaju sa tela u prozi Senke Marić: telo materijalno i telo diskurzivno pretvoriće se u pobednički poligon ožiljaka, tetoviranih bradavica, upala i slanih kupki, u nagradu u vidu pice s majonezom, tim prkosnim i gordim odustajanjem od trke za magičnim lekom.

Roman Senke Marić je nežan i borben, tužan, ali nimalo patetičan, njega konstituiše jedan nesvakidašnje snažan narativ o slabosti. U njemu caruje bolesno telo koje lucidno misli i duboko oseća, koje ume da bude i pobedničko i groteskno, a o tom se telu izjašnjava svesno sapet jezik koji čvrsto spreže sećanja i čitanja, terapije i operacije u staccato rečeničnu artikulaciju. Senka Marić se ne da širini, odupire se iskušenju ekstenzivnosti sabrano i spremno, naraciju skuplja i sažima, ne dozvoljavajući da se isečak ličnog iskustva pretoči u hroniku, roman-reku niti u nepregledno samosažaljenje autobiografije. Ovo je knjiga bez muške podrške, bez muškog prisustva koje opterećuje i poremećuje: muškarci su tu da seku i sude, da ostavljaju i odustaju, dovoljno ilustrativni, ali zapravo ne naročito važni. Nisu objektifikovani, već samo zakratko ostavljeni u suočenju sa osećanjima nespokoja i nemoći koja ih u bitnoj meri iskupljuju.

Da je ova knjiga nekim slučajem nastala na francuskom, postala bi planetarno važna istog časa kad se pojavi: “velikim” se jezicima više veruje kad se piše o temama većim od života. Ali kulturnom i jezičkom imperijalizmu uprkos, Kintsugi tijela je samo po sebi kanonska proza koja će promeniti svest o rodu, jeziku i bolesti kao što su Susan Sontag i Frieda Kahlo, Slavenka Drakulić i, pre svih, neopevana i neosvojena Kathy Acker to učinile. No, nije da ni vreme pre postjugoslovenske književnosti nije naslutilo “male zemljotrese” (kako bi rekla Tori Amos), te se vredi setiti da u istoriji moćne slabosti ženskog tela nalazimo jedan posve iznenađujuć primer: u romanu Pop Ćira i pop Spira Stevana Sremca dve majke vode ljutu, epsku bitku za poželjnog mladoženju tako što hvale svaka svoje žensko čedo: u mnoštvu pohvala seoskih udavača od kojih je jedna sjajna domaćica, a druga posvećena čitateljka avanturističkih romana, predKardashianska majka pohvaliće se da njena kćer –  govori u snu (!), i to – na nemačkom: “…Noćom u snu sve govori iz knjiga: „O, Edmonde, mi se moramo navjeki rastati! (…) Mene je nemilosrdna sudba, kaže, drugom opredjelila!“ Al’ sve to govori na nemecki, pa dođe mnogo lepše! Pa malo koju noć da ne govori tako iz knjige; a ja sedim u krevetu, pa sve plačem u pomrčini, i kunem te proklete spisatelje i njihove knjige.“ Telo, knjiga, strani jezik koji u snu govori o ljubavi, ali pre svega titanska majčinska perspektiva koja u Senkinom romanu ne dolazi do reči, ali jeste tiha pozadinska podrška, sve je to ovde anticipirano.

Izolovani primeri borbe za nesavršenost ženskog tela neka ostanu po strani: roman Senke Marić jeste velika, važna etapa ženske književne istorije, nekakav ženski Starac i moreStarac i more jeste herojski muški narativ o prevazilaženju prepreka, alegorija o borbi s prirodom, ali i svojevrsna homilija, mala etička pouka o svakodnevnom trpljenju i ispaštanju. Takođe, to je intergeneracijska priča o solidarnosti, negovanju i staranju. Kintsugi tijela je ženska slika takvog izazova. Bolest je vreme dostojanstvene borbe, ali i više od toga: doba ponosnog poraza. Senka i Santiago su junaci i borci koji ne prihvataju pasivno proizvoljnost univerzuma, već nalaze smisao i snagu u borbi koja se čini uzaludnom, nalaze i utehu u saznanju da se čovek ili žena samo na sebe može osloniti u trenutku kad se suoči sa nepremostivim izazovima.

Roman Kintsugi tijela završava se odlaskom na Pelješac, gde “bliješti more, plavetnilo koje je sposobno da pjeva”, a “u daljini se naziru otoci, kao ostaci plastelina od kojeg su bogovi pravili zemlju”. More je Santiagu prostor patnje, melanholije, opasnosti i izazova; more je Senkinoj junakinji poprište ružnih snova o ajkulama koje kidaju bratovo telo, ali isto tako i “utjeha koja pokušava da opere svijet”, voda koja je “uljuljkana u vlastiti mrak”, “prihvata te kao savršena rukavica”. More je sinonim za prostor neravnopravne borbe, trpljenja, snažnog izazova da se nadrastu i sopstvena snaga i sopstvena slabost, lekcija o onima koji (p)love i istovremeno su ulovljeni. More je ovde povratak miru, možda u očekivanu žensku simboliku plodnosti i rasta, ali njegovo prisustvo u završnici mora se sagledati kao pobeda beskraja u kom su sadržani svi budući strahovi i proslavljeni svi položeni ispiti istrajnosti i trpljenja.

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.