Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

Piše: Vladislava Gordić Petković

Đorđe Lebović, SEMPER  IDEMLaguna, Beograd, 2017.

 

Da “nailaze smutna i opasna vremena”, često se zna reći na ovim našim regionalnim prostorima, kad s namerom saveta šta valja činiti, kad s naivnom nadom da uzroke teskobi može čudesno raspršiti samo imenovanje našeg nespokoja. Koliko ova konstatacija zloslutnom maglom obavija maestralno prozno delo Đorđa Lebovića, gotovo da je suvišno pominjati, sve dok čitalac ne uroni u tmasti prostor detinjstva nad kojim se raskriljuje opomena rata i ne uvidi da senka i mutnilo prodiru u sve pore života, ipak ne brišući nežnost i toplinu poslednjih predratnih časova spokoja.

Premda je rat surova i strašna tema za sebe, on je istovremeno i kvantifikator, pojačivač svih drugih tema. Odrastanje i sazrevanje nisu stalno prisutni samo u korpusu dečje i omladinske književnosti, niti ih sadrže samo one grane literarnog stvaranja koje nastaju iz truda da nam se rasvetli integrativna moć društvene zajednice. Ove dve teme nisu ni poligon za parabolično učenje o snazi kompromisa. Čak i kad ilustruju različitost i osobenost, kako to biva ponajčešće, odrastanje će i sazrevanje uvek narativizovati onu strašnu snagu pristajanja na norme, standarde, interese i ideje koji pokreću specifičnu raspodelu moći  u mirnodopsko idiličnim, i u dramatično zaoštrenim situacijama podjednako.

 

Pišući memoare u romanesknoj formi, i roman u memoarskoj – dva su žanra ovde u mrtvoj, a srećnoj ravnoteži – dramski pisac i novinar Đorđe Lebović, čovek koji je s petnaest godina deportovan u Aušvic i tvrdim čudom ga preživeo, demonstrira u delu Semper idem  životvornu snagu pamćenja i tradicije. Njegova retrospektivna naracija istovremeno je i refleksivni i autorefleksivni postupak: na osnovama autobiografske projekcije, Lebović gradi uverljivo nijansiran lik dečaka senzibilnog, lucidnog, prebrzo sazrelog i s percepcijom tako istančanom da ga čini vidovitim jednako koliko milenijumsko pamćenje njegovog roda. Telepatske moći, anegdotski, ali koherentno i dosledno predstavljene u narativu, deo su umetničkog senzibiliteta koliko i sudbinske predodređenosti da se nadolazak kolektivne patnje prepozna u odlomcima sećanja i snoviđenjima. Lebovićev pripovedač teži da kroz presek pojedinačnih sudbina svojih bližnjih ocrta paradigmu društveno-političkog poretka rastočenog vrtoglavim promenama uoči Drugog svetskog rata i tokom njega. To čini na najlepši, najdirljiviji način, koji je istovremeno suvereno tvorački: uspomene pretvara u živu umetnost. Zato je važno uvesti ovog autora u panteon velikih dela o detinjstvu kakvo su i delo Danila Kiša i Marcela Prousta, ali ništa manje ni u onu atmosferu koja izvire iz Nereda i ranog bola Thomasa Manna, Marquezovih Sto godina samoće  i čak Hemingwayeve Pomične svečanosti.   

Književnost ne prestaje da se bavi pitanjem čovekovog opstajanja u zajednici čak ni onda kad prilagođavanje njoj podrazumeva prepoznavanje granica u najizazovnijim, egzistencijalno i etički najbremenitijim trenucima. To se prepoznavanje odnosi i na poštovanje drugog, i na uspostavljanje razlika između realnosti i mašte, prošlosti i sadašnjosti, trenutka i večnosti, kao i na nastupanje presudnog trenutka etičkog izbora između dobra i zla. Užas i besmisao mogu se pobediti osmišljavanjem koherentne povesti koja će biti i istinita i logična, u kojoj će balansirati očajanje i nada u makar varljivom saglasju. Zlo se ponavlja u svojoj predvidljivosti, ali nikad nije predvidljivo po sebi, i u to će nas uveriti katalog poniženja kroz koja prolaze članovi Lebovićeve porodice, njihovi prijatelji i susedi, i sam pripovedač.

Iskustva vezana za granične životne situacije oduvek  su u istoriji književnosti slovila kao najveći autorski izazov prerade realnog doživljaja u umetničko delo. Prisustvo rata i blizina smrti predstavljaju najintenzivnije iskustvo odrastanja i sazrevanja, tim pre što su povezani sa kolektivnim pamćenjem, sa nastojanjem da se u individualnom sećanju pronađe potvrda “zvanične verzije” istorijskih događaja ili pak s namerom da ono tu verziju  opovrgne. Pojedinačno pamćenje, podseća nas Maurice Halbwachs, nije “zapečaćeno i izolovano”: da bismo se setili individualne prošlosti, potrebna nam je socijalno definisana referentna tačka. “Istorija je beleženje promena”, piše Halbwachs; ukoliko izolujemo iz konteksta upravo ovu rečenicu, zaključili bismo da je književnost sve češće i sve više ona evidentičarka koja beleži damare promena, reakcije kolektiva i pojedinca na njih bolje i brže od bilo kog dokumenta.

Kao što, po Halbwachsu, istorija polazi od prirođenog uverenja da se sve menja, a da neprekinuti niz transformacija postaje deo jedne integralne slike o istoriji, i Đorđe Lebović u memoarskom romanu Semper idem teži da kroz presek pojedinačnih sudbina naznači jednu moguću paradigmu o društveno-političkim trenucima obrta i promena. Kolektivno pamćenje pomaže svakoj socijalnoj grupi da sebe prepozna i definiše u okvirima tih promena, da viđenje prošlosti prenese na naredne generacije. Umetnička proza intenzivira sećanje, vodeći neprekinuti dijalog sa istorijom. Strašnom snagom prilagođavanja odlikuje se i iskustvo rata: doživljaja rata, prihvatanja doživljenog i smeštanja traume u repozitorijum sećanja.

Knjiga Đorđa Lebovića pojavila se posthumno, nedovršena, a ipak zaokružena u uverljivu celinu, nadmoćno se istaknuvši apostrofiranjem detalja odrastanja i sazrevanja u  kontekstu nadolazeće ratne kataklizme. Mnogo je pitanja koja muče jednog prerano sazrelog dečaka, a bar jedno postaje simbolički važno: kog je roda smrt? To može da pita samo biće uraslo u nekoliko jezika: mađarski, srpski, nemački. Pred nama je odista  redak primer autobiografski motivisanog štiva u kom precizno zasnovanu strukturu prati metaforičan jezik koji je istovremeno poetičan, potresan i reporterski objektivan. U Lebovićevom tekstu udružuju se roman detinjstva i roman sećanja, ali im se pripaja još jedno određenje: roman nacionalnog stradanja.

Dakako, iskustvo jevrejstva neodvojivo je od patnje i mapiranja ličnih i kolektivnih uspomena, te u tom smislu Lebovićeva proza ne odstupa od žanra kolektivnog pamćenja u okviru kog nastaje, recimo, i autobiografska knjiga To je bio samo piknik Reli Alfandari Pardo, koja tematikom i formom podseća na Dnevnik Ane Frank. Pamćenje rata ispisuje beogradska Jevrejka, koja se, slično Ani, skriva od nemačke okupacione vlasti nakon što su joj roditelji i brat deportovani. Alfandari Pardo, međutim, zapisuje punih pola veka nakon događaja koje evocira, i to na francuskom, jeziku koji je usvojila nakon što se po završetku Drugog svetskog rata iselila iz Jugoslavije, što govori o potrebi višestrukog udaljavanja od traume da bi se o traumi progovorilo. Reli Alfandari o ratu piše onda kad rekapitulacijom sećanja svu tragiku i apsurd može da predoči ako već ne i da rastumači. Filip David u Kući sećanja i zaborava ispisuje lament nad nestalim svetovima i studiju o epistemologiji zla, spojivši ta dva tematska toka u  tegobnu istoriju jevrejskog identiteta.

I pored odjeka na teme koje okupiraju memoaristkinju Pardo i romansijera Davida, Lebović čuva za čitaoca efekat neočekivanog. Naime, redak je, ako ne i nemoguć!, autobiografski tekst u kome rame uz rame s protagonistom obitava toliko reljefnih likova kao što je slučaj sa Lebovićevim delom. Detinjstvo nikada nije idilično, barem ne dok ga narativizacija ne učini takvim: ono je, po definiciji, doba patnje i trauma i u najboljim vremenima, i u najboljem od svih svetova. Ono je samo u moderno doba konstruisano kao neka vrsta “pokretnog praznika” igre i uživanja, kao ponavljanje raja ovozemaljskom nevinošću. Lebovićevo detinjstvo premreženo je kolektivnim milenijumskim pamćenjem, slutnjom i istinama koje prolaze kroz malog junaka. Prva drugarstva su prva poimanja o kulturnim i mentalitetskim razlikama; prve emocije povod za suočavanje sa rastankom; precizno izvajane gradske ulice Zagreba i Sombora u kojima junak najviše obitava postaju križni put mnogih patnji. 

Roman Filipa Davida uverljivo slika grčevita, svesrdna i neretko uzaludna nastojanja da proniknemo u logiku zla i stradanja, da spoznamo kobnu pravilnost koja ih usmerava, kontrastirajući ih sa snagom pamćenja koja nam je često skrivena i neprepoznata. Sećanje je predstavljeno i kao ritual pročišćenja, i kao misija koja oslobađa od košmara. Pisac jasno zauzima stav da bez sećanja rekonstruisanog u naraciji pamćenje gubi bitku koju vodi protiv zaborava i ćutanja, ili protiv potrebe da se prošlost cenzuriše i ućutka. Tradicija Danila Kiša, Aleksandra Tišme, Bruna Šulca i Prima Levija nedvosmisleno vodi Filipa Davida prema priči o patnji i prosvetljenju. Lebovićeva proza uz sve to nasleđe preduzima gotovo nemoguć zadatak da premosti jaz između saživljavanja sa ličnom i kolektivnom tragedijom s jedne strane i potrebe da stvarni život ide dalje, makar u priči.

To detinjstvo koje Lebović predočava obeleženo je razvodom roditelja, koji je život malog Đorđa raspolutilo na “majčin” Zagreb i “očev” Sombor. Doduše, dok u Zagrebu na Langovom trgu vodi pansion, njegova majka je “lepa Somborkinja”, koja je u “leru” naučila  i sve o cveću: njen mali sin pokazao je trijumfalno svu dubinu poznavanja tih “ljupkih i nežnih stvorenja” kad je jednom abonentu odgovorio tačno na pitanje koji cvet ima crne latice. Mati propušta priliku da postane “gospođa Zelena šuma” (Grinvald) i ode sa sinom u Novi Svet, ali će zato da se uda za Knjigašumu (Buhvald), naslednika basnoslovno bogatog rođaka iz Amerike čije će se nasledstvo vrlo brzo pretopiti u zbir poreskih obaveza, dugova i kamata. Somborski deo junakovog života teče kraj dede i bake, oca pozorišnog reditelja i maćehe koja ga ne voli, u multinacionalnoj i multikonfesionalnoj mreži ljudskih odnosa, uz bezbroj selidbi i prilagođavanja, u svetu više jezika i kultura. Mali Đorđe posmatra živote odraslih, sve njihove običaje, rituale i nedoslednosti, paradokse i protivrečnosti. Malograđanski svet odiše podozrivošću i nepoverenjem prema svemu što je novo i nekonvencionalno, vode ga materijalni obziri, imetak i dobar glas, ali u njemu ima topline i uzajamne solidarnosti koji je kasnijim porecima bilo tako teško da ponove i pokrenu.

Baš kao i Davidov Albert Vajs, Reli Alfandari Pardo i ostali junaci jevrejske literature pamćenja, starmali i mudri Đorđe, iznimno lukav i oprezan za svoje godine, upoznao je smrt u oba njena roda pre nego što je kročila u njegovu porodicu. Nesreća i holokaust nadolaze najpre kao podrhtavanje tla, kao preteća crna crta na horizontu. S koliko se žrtve i bola ta crna crta mora saviti u crtež iskustva, znaju samo malobrojni koji su u teškom podvigu uspeli, poput Đorđa Lebovića.

 

 

 

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.