Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

Piše: Ivan Milenković

Giorgio Agamben: Homo sacerprevela Milana Babić, Kapors, Loznica 2013.

 

Uza sve složenosti i grananja, podele i potpodele, uprkos krizi koja zatvara filozofske fakultete i filozofima oduzima mesto komptenecije (više ih niko ne pita ni za šta), na savremenoj filozofskoj sceni istrajava nekoliko „megazvezda” koje se, opet uz sve moguće opreze i ograde, mogu podeliti na one koje vole svetla pozornice i one koje, slavi uprkos, i dalje više vremena provode nad pojmovima, nego pod reflektorima. Alain Badiou i Slavoj Žižek uopšte nisu gadljivi na filozofski spektakl, pa iako su davno istrošili ideje, mora im se priznati da su ostali duhoviti pisci i da su za filozofiju učinili više nego čitave generacije memljivih, dosadnih, besplodnih profesora filozofije i filozofskih piskarala. Peter Sloterdijk nemilice rasipa svoju duhovitost, ali stiče se utisak da više piše nego što čita, što njegove knjige čini obimom sve većima, ali idejama sve tanjima. Uostalom, posle Michela Foucaulta, Jacquesa Derride ili Gillesa Deleuza, teško je u isto vreme biti i zvezda i filozof koji proizvodi ideje. Ipak, dvojica se i dalje drže: Jacques Rancière i Giorgio Agamben. Oni ne odustaju od biblioteka, arhiva, strpljivog pisanja, samotnog rada, rvanja s pojmovima, idejama i jezikom. Iako su i oni već u ozbiljnim godinama, njihovi tekstovi ne popuštaju: to su i dalje uzbudljive tvorevine iz kojih, poput buva, iskaču ideje i ujedaju.

Italijanski filozof Giorgio Agamben u tolikoj meri je samosvojna pojava da bi nas razočaralo kada se oko njega ne bi širile protivrečne, ponekad maglovite, često uzbudljive priče, počev od toga što je bio najmlađi slušalac među „povlašćenima“ koji su se obreli na predavanjima Martina Heideggera u francuskom mestu Le Thore 1966. i 1968. godine (kada je Heideggeru, zbog njuškanja s nacistima, bilo zabranjeno da predaje u Nemačkoj), preko veoma lukrativnih (i, odmah valja dodati, zasluženih) stipendija, sve do njegove legendarne nepristupačnosti i neljubaznosti, do iznenađujućeg gostoprimstva. I, dabome, glasovitog bojkota Amerike posle uvođenja, kako je on sam to kazao, biopolitčke tetovaže na aerodromima nakon 11. septembra. Prvih se dvadesetak godina bavi pre svega filozofijom umetnosti i jezika, u Parizu druguje sa Italom Calvinom i Pierrom Klossowskim (da bi, neočekivano samo za one koji previđaju politički potencijal jezika i umetnosti – za one, naime, koji veruju u „čistu umetnost“ – knjižicom La comunità che viene (Zajednica koja dolazi) iz 1989. godine ušao na tlo političke filozofije). Homo sacer. Suverena moć i goli život iz 1995.1 izaziva niz potresa na filozofskoj sceni, posle čega – uz dva bisera Profanacije (2005) i Nagost (2009) – sledi siloviti niz sve do Homo sacer V iz 2014. godine.

Šta Agamben nudi? Zbog čega nas njegove knjige, sve i da se suprotstavljate njegovim idejama (poput potpisnika ovoga teksta), ne ostavljaju na miru?

Na prvom mestu reč je o samosvojnom pristupu i jednako samosvojnom jezičkom izrazu. Zapanjujuće je u kojoj meri Agamben uspeva da iz tekstova koje su komentatori i tumači hiljadama godina duboko preoravali, ne propuštajući, pri tome, doslovno, nijedan red, potpuno je, dakle, fascinantno u kojoj meri Agamben, iz tih naizgled ispošćenih tekstova, uspeva da iščita sveža značenja. Gotovo neverovatnim deluje da niko pre njega nije uočio jednu Aristotelovu podelu kojom se otvara knjiga Homo sacer I, naime razliku između dve reči kojom su Grci označavali život: bios i zoe. Bios bi bio kvalifikovani život, život zaštićen pravnim normama i političkom voljom, dakle život bića u ljudskoj zajednici (polisu), dok bi, prema Agambenu, zoe označavala život kao takav, puku činjenicu da je neko živ, goli život. Pa bi se, utoliko, reč bios koristila samo za ljude, dok bi se izrazom zoe označavao život životinja ili biljaka. Do takvog čitanja italijanski filozof dolazi tumačenjem jedne slavne i vrlo mutne formulacije Mišela Fukoa, što, opet, otvara neke nove spirale tumačenja – ne, dakle, hermeneutičke krugove koji se, pod definiciji kruga, moraju zatvoriti, već upravo spirale, kružne oblike koji se ne zatvaraju, nego ubrzavaju ili usporavaju kretanje, dozivaju nova tumačenja, ali se ne zaustavljaju. Zbog toga je, valjda, i bilo moguće da se Agambenovo čitanje Aristotela žestoko ospori – Jacques Derrida će, na primer, u više navrata da dovede ovaj Agambenov „pronalazak” u pitanje – ali su, isto tako, ta osporavanja slabo naudila agambenovskom nadahnuću koje napreduje poput, recimo, plime i oseke: u kojem god smeru da se kreće ono nosi sve pred sobom i nezaustavljivo je. Takav se, barem, utisak stiče. Jer, počev od tog – haj’mo reći: sumnjivog – razlikovanja silovito se odvija izvođenje ideje koja, dodirujuće mnoge kanonske tekstove (Zar je to čovek?, Prima Levija, pre svih, do spisa Carla Schmitta, Iana Thomas i, naravno, neizbežnog Waltera Benjamina), ali i tekstove izvučene iz prašnjavih, zaboravljenih arhiva koje s radošću posećuju samo paukovi, nudi potpuno novo razumevanje Holokausta, a otud vodi do vrtoglavih zaključaka kakav je, na primer, da je upravo logor biopolitička paradigma modernosti. Ovde bi, sada, valjalo usporiti i vratiti se na naslov knjige.

Homo sacer, sveti čovek, bio bi, prema jednoj i više nego paradoksalnoj formulaciji koju Agamben pronalazi u rimskim pravničkim spisima, osoba čija se svetost izvodi iz toga što se ona ne sme žrtvovati, ali sme da bude usmrćena – nekažnjeno. U tom paradoksalnom spoju – ne sme da bude žrtvovan (zato što je njegov život svet), ali sme da bude nekažnjeno ubijen (upravo zato što je svet) – Agamben pronalazi ključ za razumevanje Holokausta iz političke perspektive. Sveti čovek se, dakle, postavlja izvan ljudske jurisdikcije, a da, istovremeno, ne prelazi pod božansku jurisdikciju, pod zaštitu vrhovnog bića. Reč je, dakle, o dvostrukom izuzetku, izuzetku od ius humanum, ali i izuzetku od ius divinum, o nepripadanju ni verskom području, ni područja profanog. Drugim rečima, sveti čovek ne pripada nijednom poretku, on je na ničijoj zemlji. Savremeni poreci, međutim, ne poznaju ničiju zemlju, osim kao izuzetak. Tu sada u igru ulazi velika Agambenova inspiracija, nacistički filozof prava Carl Schmitt (videti tekst Marija Kopića, „Carl Schmit: Politički spisi“, Behar, br. 136, str. 14–17): ono što konstituiše pojam političkog upravo je izuzetak (a ne pravilo). Suveren je, glasi čuvena definicija Carla Schmitta, onaj ko je u stanju da proglasi vanredno stanje. Na taj način, imajući mogućnost da suspenduje redovan pravni poredak, dakle normalno stanje, suveren se nalazi, istovremeno, u poretku (jer ima pravo da proglasi vanredno stanje) i izvan poretka (jer ga svojom odlukom suspenduje, a da on sam, koji pripada poretku, nije suspendovan). Logika suverenosti, utoliko, kao logika paradoksa, svojevrsna je nelogična logika. Ako pravilo dopušta izuzetak, onda pravilo ne postoji, barem ukoliko bismo pravilom držali uvek isti ishod do kojeg se, pod istim okolnostima, uvek može doći. To, naravno, ne znači da se poništava potreba za pravilom, ljudski svet je sazdan na pravilima, ali kao dinamična struktura pravila neprestano zahtevaju nove legitimacije koje im – i eto paradoksa – pribavljaju upravo izuzeci od tih pravila. Vezivno tkivo, na ovom mestu, jeste Benjaminova formulacija da savremeni svet živi u permanentnom vanrednom stanju, što bi značilo da je ono političko, na način ne lako proziran, suspendovano.

Kakva ovo veze ima sa Holokaustom i logorom kao biopolitičkom paradigmom modernosti?

Nacistički koncentracioni logor za istrebljenje svojevrsno je mesto bez mesta: unutar pravnog poretka (kakav god da je) nalazi se zona untar koje vladaju druga pravila. Taj prostor ne potpada pod suverenu vlast, a, istovremeno, sam je suveren. Ljudi koji su se nalazili u logorima najpre su bili lišeni kvalifikovanog života (nacističkim nirnberškim zakonima najpre su bili izvedeni iz pravnog poretka) i svedeni na goli život, što je, potom, značilo da ih se može nekažnjeno ubiti. Goli život, utoliko, u savremenom svetu ne znači ništa. Zbog toga je logor, piše Agamben, biopolitička paradigma moderne, prag koji označava granicu same modernosti. Tu, na tom mestu bez mesta, u logoru, Agamben će pronaći istinu suverenosti. Tu, na tom mestu, paradoks suverenosti progovoriće svom svojom silinom. Ali baš na tom mestu nalazi se neuralgična tačka Agambenove konstrukcije. Ako je savremeni svet, zapravo, neprestano u vanrednom stanju, kako tvrde Benjamin i Agamben (Benjamin je, nota bene, imao mnogo više razloga da svet vidi na taj način, nego Agamben), ako je logor paradigma tog sveta, kako objasniti slobodne tvorevine poput Evropske unije – najslobodnije tvorevine u istoriji čovečanstva, u svakom zamislivom smislu – ili Amerike? Agamben ne daje odgovor na prostu konstataciju da logor nije konstitutivan ni za Ameriku, ni za, recimo, Englesku koja je, sugeriše Agamben, logor i izmislila. Ako je koncentracioni logor konstitutivan za totalitarne režime – fašizam, nacizam, komunizam – ako, dakle, oni bez logora ne mogu da postoje, Guantanamo je odvratni čir na licu Amerike, ali Amerika bez tog logora savršeno (može) da funkcioniše. Ako išta baca senku na Agambenovo delo, onda je to taj ideološki, levičarski višak, a ne razlikovanje između bios i zoe.

 

Bilješke:

1 U Hrvatskoj se, u prevodu Maria Kopića, Homo sacer pojavljuje 2006. godine (Muldimedikalni institut, Zagreb)

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.