Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

Piše: Vladislava Gordić Petković

Dževad Sabljaković: ONI, Laguna, Beograd, 2016.

 

Ostavimo li po strani na mnogo načina sporno predubeđenje da je pisanje kratke proze neka vrsta stvaralačkog oduška, periodičnog opuštanja ili pak ozbiljnijeg zagrevanja za rad na romanu, uvidećemo da je pisanje kratke priče i zanatski i umetnički zahtevan zadatak.  Predstaviti na malom prostoru laganu setu i tešku nostalgiju, uobručiti ih onom karakteristično modernističkom opsednutošću junakom koji je ili otuđen ili neshvaćen, nimalo nije jednostavno; kao što nije jednostavno ni upustiti se u formalni eksperiment s ciljem da se stvori  revolucionarna protivteža ili alternativa kanonizovanim temama i postupcima. Dokazivanje da kratka priča nije literarni pastorak gotovo da je postalo retorička formula predstavljanja proznih dela koja nisu ni esej ni roman.

“Olakšavajuće okolnosti” pisanja kratke priče, međutim, retko se pominju, a one se nahode u srećno izabranom paradoksu: u čvrsto postavljenim okvirima fluidnosti žanra. Od mnogih smo teoretičara čuli da kratka priča može “biti sve”, ali je malo ko od njih priznao da je šarolikost žanrovskih konvencija programska i predvidljiva. I Dževad Sabljaković u pedatno posloženoj zbirci priča Oni polazi od “zbornih mesta” kratke priče za koja bi se moglo reći da su očekivane stanice pisaca od Foknera do Albaharija: tematizovanje straha, usamljenosti i melanholije u svetu koji je pust i tuđ, komforna skučenost u minimalističkom izrazu, baratanje bezvoljnošću, rezignacijom i selektivnim slepilom junaka koji su uvek nedorečeni, jesu odlike već viđene, ali to što su ih mnogi pisci probali ne znači da su izgubile smisao, niti da u novoj iteraciji neće funkcionisati unikatno.

Načelo dobro kontrolisanog minimuma i selekcije u reprezentaciji neminovno je opšte mesto žanra kratke priče, ako ona želi da sačuva svoju samobitnost, a Sabljaković nas podseća da kratka priča jednako podrazumeva  izbor iskustva o kom će se pripovedati i izbor forme u kojoj će se teme sročiti. Ono neophodno rigorozno prosejavanje pripovedne građe, kao i odluka o tome da li će priča biti poetski mini-esej, proširena anegdota ili egzistencijalna metafora, kod ovog  pisca idu u pravcu poniranja u nedoumice i dvojstva zrelog doba, suočenja sa misterijama podsvesnog i onostranog podjednako. Kratka priča je ili savršenstvo retorike, ili upečatljiva slika iskustva, u najsrećnijim slučajevima i jedno i drugo; međutim, Sabljakoviću je verbalna slikovitost od malog značaja, jer tu ne vidi prostor rizika. A kratka priča je upravo forma visokog rizika: njen je narativni prostor tek uska staza koja razdvaja dve provalije u koje se pisac može okliznuti – ponor bezumlja i ponor banalizacije. Sabljaković je obazriv, tvrdo rešen da ne skrene u banalno i trivijalno, u toj meri da će radije ostati nedorečen, i junake radije ostaviti neme i skicirane, nego da rizikuje otužno obilje detalja.

Bezmalo svaka priča Dževada Sabljakovića počinje misterijom koja se usložnjava i na koju se nadovezuje nova misterija, koja proishodi iz samog procesa pripovedanja, a struktura pripovedne celine temelji se na zapitanosti, nedostajanju, nemoći da se pronikne u tajnu, ili pak na grčevitom nastojanju da se u nepredvidljivom svetu zapitanost, nemoć i osujećenost makar dostojanstveno podnesu. Onirički minimalizam bila bi odrednica koja bi lepo pristajala uz Sabljakovićeve priče, bez obzira na to da li govore o smrti kao kazni za remećenje istorije malog grada (Makar psi), granici iskustva i pripovedanja (Toplina njenog nehaja) ili heroju kog je napustio njegov sopstveni podvig (Egzibicioni skok).

U skladu sa Floberovim diktumom, u Sabljakovićevim pričama pisac je sveprisutan, ali nevidljiv. Tvorac je pred teškim zadatkom da predstavi kao opipljivu i sveprisutnu stvarnost koja je sva u nijansama  i nedorečenostima, nekad iza sedam brava i visokih kapija, stvarnost koja je estetički zahtevna, stvarnost koja se ne pretače lako u reči i koja se ne da mimetički posredovati. Paradoksalno bogatstvo te stvarnosti koja je emotivno-epistemološki opčinjujuća nahodi se u strogoj disciplini reči i slike, i njeno se bogatstvo ne može predstaviti bez vrlo rigorozne selektivnosti. Ta selektivnost čak i delimično zamagljuje identitete protagonista: oni postaju uloge i tipovi, ne više ličnosti; da su zaokružene ličnosti sa svim identifikacijama i mrežama odnosa, ne bi nikako mogli imati mitsku snagu, a za portret, uostalom, u kratkoj priči ionako nema mesta. Važnija od verbalizacije je sugestibilnost, a važnija od eksplikacije je evokacija. Ta plemenita rigidnost i dostojanstvena sažetost omogućavaju da priče skliznu iz realističkog okvira u prostor fantastičke neodlučnosti. Fantastika je privilegija, čarolija bira svoje junake, kao u pričama Damin gambit i Camera uno, svakako najboljima u knjizi. Tajna soba za tajne ljubavnike koja postoji u svakom hotelu mesto je uspomena i iskušenja: sitan pesak i so koji zasipaju okvire prozora na kioscima i zastiru okna dosta su dobra metafora Sabljakovićeve proze, ne samo priče Camera uno, koja nije tek svedočanstvo o preljubnicima unapred očajnim što će njihov novembarski beg u turistički gradić na moru morati da se okonča, već i mali traktat o tajni. Duge, skrivene i zabranjene ljubavi žive od malih znakova, od malih sadašnjosti: sugestibilnost koja je kratkoj priči neophodna  koliko i novembarskim beguncima ne postiže se apstrakcijama, te Sabljakovićeve priče unapred odustaju od formulisanja filozofskih istina, dajući prednost nepredvidljivosti emocija i raspoloženja. Vetar i more, strmine i vrleti, planine i visoravni, pustoš i grmlje, mizanscen su tih elementarnih senzacija. Sabljakovićevi opisi su šturi i ekonomični, on predele samo skicira, a likove posmatra spuštenog pogleda, ne otkrivajući koliko ga zaokupljaju i koliko su mu bliski.

Kratke priče Dževada Sabljakovića govore o usamljenicima, tragaocima, opsesivcima, o prostoru golih, univerzalnih želja, o svetovima koji su ispražnjeni od referenci: kad kažemo reference, mislimo na sve one odrednice koje situiraju svetove u društveno-istorijski period, u prepoznatljiv trenutak. Njegovi likovi su čudnovati i ekscentrični, a zato je i eksterijer u koji su smešteni u najmanju ruku onespokojavajuć: negostoljubiva priroda, zapušteni stanovi, polutama i memla, kao adekvatan okvir za stvaranje, jer junaci su neretko umetnici, slikari ili pisci. Sabljaković teži da uhvati u reči i ritmu pripovedanja tajnu svojih junaka, odnosno njihov tamni vilajet: nešto u njima bilo je tamni vilajet, kaže u uvodnoj priči S njima, tamni vilajet koji je kao pečat na licu.  “Dangube i lutalice” što “u vjetar žive” i “kapom vjetar teraju” nalik su groteskama američkog pisca Šervuda Andersona, ljudima koji su se obrekli jednoj istini, ili pak Hemingvejevim ćutljivim i obezvoljenim povratnicima iz rata.

Sabljaković piše u dobro poznatom realističkom ključu, sistematski svedeno, ali s punom verom u jezik i strukturu koji omogućavaju da se sklizne u natprirodno baš stoga što se natprirodno opire verbalizaciji i koherenciji. Granice svih narativnih svetova, bez obzira da li su to zidovi sobe ili bezdan neba i mora na visoravni, opovrgavaju svaku pretpostavku da možda slikaju svet sazdan od nespornih uvida i činjenica. Njihova je autentičnost drugde; u neznatnom pomeranju od verističke realnosti prema neobjašnjivosti prosvetljenja, epifanije, spoznaje. Čak i nekakav čitalački konsenzus koji bi ustvrdio da su junaci obazrivi u komunikaciji, bez motivacije da se izraze, iskažu i otvore, svedočio bi, zapravo, o nepostojanju mogućnosti da duhovi prošlosti ili podzemnog sveta nasele svakodnevicu i istisnu protagoniste: duhovi možda mogu saopštiti tajne, ali nemaju više nikakvu mogućnost da se menjaju iznutra. Ta je privilegija, možda ne uvek ugodna, dodeljena isključivo književnim junacima, ma koliko bili zbunjeni, nemoćni ili maloreki.  Eliptičnost rečenice udružena je sa direktnošću pogleda, sa potpuno nesofisticiranim nastojanjem da se čitalac suoči sa realitetom, a iza pustoši predela, ćutanja žitelja malih mesta, iza šaputanja novembarskog vetra i oživljenih pisaca iz davnih vremena krije se neulepšan prizor čovekove sudbine.

Sabljakovićeva knjiga sadrži, pored niza nezavisnih priča između kojih nema naglašenih tematskih i fabularnih srodstava, dva prozna triptiha, koji deluju kao skica za buduće romane: junak jednog od njih je sebični i divlji slikar opsednut pustoši i prljavštinom, u drugom glavni lik traga za rodnim mestom. Sabljakovićeve priče teže univerzalnosti efekata očudnog, alegorijskog, u njima prepoznajemo uticaje u ovom tekstu već pominjanih klasika kratke priče. Truli snijeg i Hroničari proizašli su iz uticaja američke proze: u prvoj se melanholija uokviruje kao mrzovoljni “pozdrav suncu”, žal za snegom koji vodi padu u blato, a u drugoj poovska i lorensovska smrt grada koji nestaje na ležištu rude i čeka da se sljušti u jalovinu. “Istorija je stvarno rupa”, reći će reporter koji je došao da snimi umiranje grada, ne sluteći da će svedočiti njegovom nestanku.

Bilo da igraju šah otetim i kradenim figurama, nestaju gonjeni čoporom pasa kao neki nevoljni akteri Zafranovićevog filma, ili se u nemogućnosti gracioznog skoka poseku o ivicu vode, Sabljakovićevi likovi su uplašene i nesigurne sablasti, nosioci značenja koja im nisu jasna, ali od kojih im nema bega.

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.